Зоран Радосављевић – савремени српски витез

Зоран Радосављевић је рођен 26. фебруара 1965. године у Приштини. Будући да му је отац Светозар био војно лице при Југословенској Народној Армији, и да је због потребе службе често мјењао мјесто становања, Зоран се заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном често селио. Дјетињство је провео широм старе Југославије, преко Скопља, Крушевца до Београда. Завршио је Основну школу „Старина Новак“ у Београду. Још као дијете, маштао је да буде пилот, нешто касније открио је чари једриличарства. Враголаст и дружељубив, а послушан и савјестан. Понекад би збуњивала његова преданост школи.

Уписао се у Војну гимназију, а потом у Ваздухопловну академију. Био је бриљантан студент. Завршио је Војну академију и Саобраћајни факултет. Магистрирао је на тему сателитске навигације. Школовао се у Ваздухопловној општој средњој војној школи „Маршал Тито“ у Мостару, а затим на Ваздухопловној војној академији у Пули и Задру. По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин капетана прве класе. Тада стиче и прво борбено искуство на МиГ-21. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје најмлађи пилот у ескадрили Мигова 29 ЈРВ. Магистрирао је на Саобраћајном факултету у Београду и постао један од водећих стручњака у нашој земљи из области сателитске навигације. Те 1999. године припремао је докторат и био у сталној вези са својим менторима. Уписао је 1996. године последипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао у јуну 1998. године. Спремао је и докторат из области ГПС уређаја, што је пре скоро деценију било много испред свог времена – толико да се није знало ко ће га испитивати. На овом факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име.

У време почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 1999. Зоран је био у својој јединици – 127. ловачкој авијацијској ескадрили „Витезови“ која је била смештена на војном аеродрому Батајница.

Само два дана након почетка бомбардовања, 26. марта 1999, пуковник Слободан Перић и његов колега Зоран Радосављевић добили су наредбу о полетању и супротстављању НАТО авијацији. Ова одлука се с правом могла сматрати сулудом јер је Војска Југославије била неупоредиво слабија. Авиони МиГ-29 били су у полуисправном стању и неспособни за ваздушну борбу. Домет радара НАТО авиона био је 120 км, док је домет МиГ-29 био упола мањи. То је значило да су непријатељски авиони могли да гађају пилоте Војске Југославије пре него што они уопште примјете непријатеља.

Све ове информације имао је и пуковник Перић. Међутим, то га није спријечило да испуни наређење и полети у пару са колегом Зораном Радосављевићем.

– „Покојни Зоран Радосављевић и ја смо отишли својим кућама да бисмо се одморили. Код мене су тада дошли моји родитељи, рођаци и комшије. Сви су хтјели да знају шта се дешава и колико ће потрајати. Мени пукне филм и кренем назад у јединицу. На вратима ми се син Лука, који је имао двије године, објеси о ногу и каже: ,,Тата, немој да идеш”. Било ми је тешко, али шта ћу, морао сам. Одем до Радосављевића, звоним на интерфон, кад његова мајка Рада и тадашња дјевојка излазе на прозор. Рада ми добацује: „Буцо, пази ми на Зорана”. Нећу заборавити тај њен забринут поглед…

Тог дана, 26. марта, полетјели смо нас двојица. После силних маневара у ваздуху и избегавања НАТО ракета погођени смо обојица. Када сам видео да авиону нема спаса, за трен ми је кроз главу прошло „Тата, немој да идеш“. Повукао сам ручицу и катапултирао се. Искочио сам са седам-осам хиљада метара. Када се седиште окренуло наопачке, угледао сам рупу испред себе од 5.000 метара. Једино што сам у том тренутку желео је да се падобран отвори. Такав страх нисам никад осјетио.”

Авион Зорана Радосављевића, МиГ -29, према званичној верзији, оборен је у ширем рејону Лознице, али су олупина и тијело пронађени одмах увече од 16 и 17 година старих дјечака недалеко од места Трнова код Угљевика у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Са њим је те вечери оборен и мајор Слободан Перић који се спасио искакањем. Труп авиона био је на ливади, кљун на једној планини, а Зораново тијело са сједиштем на другој. Дјечаци су узели мердевине и ћебе од једне баке. Умотали га и предали Војсци Републике Српске. Војници су га пјешке преко њива пренијели у болницу у Лозници.

– Убрзо су дошли амерички војници и малтретирали мјештане да кажу где је пилот – причала је касније Зоранова мајка, која сваког дана обилази синовљев гроб на београдском гробљу Лешће. Дан прије погибије однијела му је, каже, последњи доручак у његов стан на Новом Београду, где је живео са дјевојком. Молила га је да не лети.

– Мама, морам – рекао је тада Зоран мајци.

– Шта је човјек ако изгуби своју домовину? Ми пилоти морамо да преузмемо први удар на себе и тако спасемо бар неко дијете у овој земљи.

Посмртно је одликован Медаљом за храброст и унапређен указом свог команданта. Медаља за храброст добијена у рату је неупоредиво блиставија од оне што се добија у мирним временима. Још је сјајнија ако је додељена посмртно. Главна улица у Батајници данас поносно носи име Мајора Зорана Радосављевића.

На аеродрому Батајница у 12:30ч дат је сигнал за ваздушну опасност. У 16:00ч Команда Корпуса РВ и ПВО даје приправност бр.1 за снаге 204. ловачко-авијацијског пука. У 16:45ч команда наређује полијетање два ловца МиГ-29, а већ у 16:53ч добровољно полијећу мајор Слободан Перић и капетан прве класе Зоран Радосављевић. Мајор Перић као вођа пара пред полијетање сазнаје да ће летјети „негдје горе“ на сјевер и да се непријатељ очекује из Мађарске.  Идеја му је била да што дуже буду могли лете ниско, како би их небески осматрач „Авакс” што касније детектовао. Током лета према зони, команда их обавјештава да је „плави“ (непријатељ) на западу. Они на веома малој висини окрећу изнад самог Зрењанина и хватају нови правац – сада према југозападу. Веома брзо у новом курсу прелијећу Дунав и долазе у траверзу Инђија.

Мајор Перић тада покушава да укључи радар, али он не реагује јер је био неисправан. Како се непријатељ налазио на већој висини, Перић одлучује да промијени режим лета. Покушавају да бар визуелно уоче непријатеља. Командује форсаж и под великим углом од 60 степени, за веома кратко вријеме, оба авиона пењу се изнад облака на висину од 7000-8000м. Перић комуницира са Радосављевићем који га обавјештава да га види и да га прати. Датим правцем и режимом лета, они настављају према западу и како Перић не прима никакво друго наређење (о одустајању или повратку) прелазе државну границу и улазе у ваздушни простор Републике Српске. Једна од последњих Радосављевићевих депеша Перићу је била „Десно под 50“ коју је он са радошћу протумачио као откривање непријатеља (мислио је да је Зоранов радар исправан). Перићев одговор је био „прођи напред да дејствујеш ти“ на шта му је Радосављевић одгворио „Не, не – на СПО-у је“. Перићу постаје јасно да су на нишану непријатељских радара, да је Радосављевићев СПО запиштао и засветлео. Неко време Перић нема комуникацију са Зораном, а ОЗН их „обавјештава“ да „изгледа иду на њих“. Када је визуелно уочио четири кондезациона трага – знао је да су то ракете (биле су то 4 ракете ваздух-ваздух лансиране по две са два америчка ловац F-15C) које лете према њима. Командовао је Зорану „Бјежи! Лансирали су ракете на нас, је л’ видиш бијеле трагове?!“ и последње што је чуо од њега било је „Бјежим у облаке!“. Оба авиона оборена су док су изводила противракетни маневар. Мајор Слободан Перић успео је да се катапултира из погођеног авиона и безбједно приземљи. Преживео је силне перипетије око избјегавања линча домаћег (српског) становништва, јер су мислили да је „амерички пилот“ као и од војника СФОР-а које су вребали да га заробе. Пензионисан је са од стране  „нових власти“ 2004. а у мају 2010. године гине у саобраћајној несрећи у својој 49. години живота.

Зокијева регата

Зоран Радосављевић је био пасионирани једриличар и оснивач ЈК Поларис. Својевремено је маштао о томе да организује регату на којој ће окупити све једриличаре са ових простора, да унаприједи једрење и приближи га мјесту које тај спорт има у свијету, на жалост живот га је претекао. После његове погибије, у септембру 1999. једриличари из ЈК Поларис и београдског ЈК Ламар започели су са одржавањем меморијалне једриличарске регате која носи његово име – Зокијева регата. Првих година регата је одржавана на црногорском приморју, а од 2009. године одржава се у Београду.

Име Зорана Радосављевића данас носи главна улица у Батајници, једриличарски клуб у Нишу који је основао његов пријатељ Дејан Милосављевић, као и најбројнија регата која се одржавала сваке прве недјеље септембра на црногорском приморју. Свјетска српска заједница прогласила га је српским витезом за изузетне заслуге учињене за добро свеукупног српског народа.

Сат који је Зоран носио на руци када је погинуо стао је у 17 часова и 12 минута.

Имао 34 године, био је најмлађи пилот ВЈ који је положио живот на олтар Отаџбине.

„Зоки, они који су ранили твоје небо, а нама убили Сунце – проклети били!”

Извор: ЧОЈСТВО