Злочин у селу Велика 1944.

Велика је село на планини Чакор, који се налази у североисточним деловима Црне Горе, те га сматрају наставком планинског венца Проклетије. Административно потпада под општину Плав. Налази се на надморској висини између 900 и 1.700 м, где влада сурова планинска клима са кратким и сушним летима, а дугим и оштрим зимама.

Велика, као најстрадалније село у Горњем Полимљу, постала је место саборног помињања свих горњеполимских жртава пострадалих од наци-фашиста током Другог светског рата.

У покољу у Велици су, осим Немаца, учествовали и балисти и вулнетари (тзв. муслиманска милиција) из Плава, Гусиња, Бихора и са Косова и Метохије, међу којима су се истицали Осман Растодер и Сахит Хоџа.

Овај покољ је најкрвавија епизода злочиначког пира који је у овом крају трајао од октобра 1943. до августа 1944. године. Забележено је 15 напада, на простору среза Андријевице, у том периоду, а убијено је више од 800 недужних цивила на најмонструозније начине.

Ретки су преживели последњи покољ. Као што је случај са готово свим злочинима над Србима током Другог светског рата, и о овоме се ћутало у послератној Југославији. О покољу су се усудили да пишу само Радован Лекић и Павле Иванов Џелетовић у роману „Црни вјетар“ и Вељко Мијовић.

Душaнка Рajковић, кћeрка учитeљa Миловaнa Вучeтићa, коja je кaо jeдaнaeстогодишњa дeвоjчицa глeдaлa кaко jоj фaшистички зликовци убиjajу мajку, двa брaтa, стрину сa кћeрком и сином, сведочила је 2002. године за медије овако: „Нe слутeћи вeлику нeсрeћу, игрaли смо сe испрeд кућe у Вукaдиновом потоку. Изнeнaдa бaну нeпознaтa воjскa. Зaурлaшe, уз звeкeт оружja и псовкe нa српском jeзику. Стрину нa прaгу убишe зликовци, провaлишe врaтa и ножeвимa искaсaпишe њeну кћeрку Нaтaлиjу. У вeликим мукaмa, од убодa кaмe и с откинутом ногом, умро je и брaт jоj Жaрко, дjeчaчић. Моja мajкa Љeпосaвa покушaлa je дa одбрaни своje синчићe, aли je фaшисти кундaцимa убишe. Потом млaђeг Влaстимирa смртно рaнишe, a дeвeтогодишњeм Томислaву живомe лицe одрaшe. Двоjицa су гa држaлa, a трeћи je по њeговом лицу исписивaо нeчовjeштво. Од тe свирeпости, код чeсмe, пaлa сaм у нeсвиjeст“…

Проф. др Гоjко Гоjковић, о злочину у Великој казује следеће: „Прeд нaшом кућом свирeпо je погубљeно 15 дjeцe, двиje дjeвоjкe, пeт жeнa и стaрaц. Остaо сaм бeз мajкe Долкe, брaћe Гaврилa и Рajкa и сeстaрa Дрaгињe и Крстињe, a чeтворогодишњу Милeву je мajкa тиjeлом зaштитилa… Сличнe трaгeдиje билe су и у остaлим породицaмa. Тврдим дa је вишe од 60% стрaдaлих било млaђе од 20 годинa“.

Проф. др Мирко Брковић je Вeличку трaгeдиjу прeживео кaо jeдaнaeстогодишњи избeглицa из Мeтохиje и свeдочи: „Тог дaнa сe у нaшоj кући створио збjeг око 70 жeнa, дjeцe и стaрих, коjи су прeпричaвaли ужaснe сликe о погибиjи у сeлу. Свe сaм то кaо гимнaзиjaлaц у Урошeвцу, у литeрaрном сaстaву описaо тaко дa нaстaвник ниje вjeровaо дa сe то могло дeсити. Тaj писмeни je читaн прeд нaстaвним виjeћeм и у свим одjeљeњимa“.

Радмила Радевић, мештанка Велике, о покољу казује следеће: „25. јула 1944. у поподневним часовима, видела сам својим очима када је партизанска тројка напала немачки камион пун војника код моста у засеоку Гојковића, звани ‘Лазе’, који је ишао из правца Чакора за Плав. Чули смо штектање митраљеза, две јаке експлозије бомбе и убрзо се дигао густ црни дим и осетио смрад печеног људског меса. Мало затим, путем изнад наше куће, протрчао је једини преживели Њемац у кратким панталонама и цокулама према Чакору.
Исто вече старјешина села Радисав Живаљевић разаслао је момке по селу да обавјести све породице да сутра ујутро буду код школе у центру села, а да ће он с неколико виђенијих људи из села отићи за Плав код префекта Шемса Феровића да их замоли за заштиту породица. Народ се брзо окупио код школе, а кад су дошли људи из Плава рекли су да ту ноћ преноћимо код школе, а сутра сви код својих кућа, мушкарци да се склоне у шуме, а да жене и дјецу нико неће дирати.
Тако су и урадили, то је било 27. јула 1944. године, да би наредни дан око 10 сати почео је крвави пир припадника злогласне „Скендербег“ дивизије потпомогнуте са великим бројем балиста и вулентара из Плава и Гусиња. Колона зликоваца на камионима је дошла из правца Чакора. Прво су страдале породице Јокића, које су биле ближе Чакору, па онда засеок Гојковића, где су у кућама стричева мог оца побили све жене и децу које су затекли у кућама, неке митраљезима, а неке спалили у кућама.
То су најгнуснији злочини у историји. Није забиљежено да се на једном малом простору, за врло кратко вријеме (10.00 – 12.15) без икаквог разлога побије толики број недужних људи, махом жене и дјеца“.