УБИСТВО ПОРОДИЦЕ ЈОВАНОВИЋ У ЗЕНИЦИ 02. ОКТОБРА1993

Том приликом је убијен Томислав С. Јовановић, његова супруга Зорка, син Владимир и кћерка Вања, као и син његовог брата Љубомир Јовановић. Злочинци су упали у његов стан, ухапсили све који су се затекли ту, а потом мучили и одвели у непознатом правцу. Жртве нису биле наоружане нити су били икаква пријетња по остале становнике Зенице.

Неколико дана касније жртве су нађене на једном пропланку рејон До, у селу Бистрица, гдје су се видјели трагови насиља над лешевима Јовановића. Ово злодјело се десило по сазнању да Томислав жели са својом породицом да побјегне из окупиране Зенице на слободну србску територију у Босни.

Тек 1997. године жртве су ексхумиране из масовне гробнице на том локалитету, гдје су и друге србске породице ликвидиране и бацане у јаму.

Тужилаштво Босне и Херцеговине одбија да процесуира овај злочин, а судско вијеће Хашког Трибунала је одбило да узме „Случај Зеница“ у своје руке, јер како кажу да нема довољно доказа, иако им је достављена обимна докуменатација о најмање 120 Срба који су током 1992-1995 мучки убијени у Зеници.

Томиславов брат Душан Јовановић је послије ексхумације сахранио посмртне остатке својих најмилијих на територији Србске Републике, како не би били скрнављени од стране муслиманских екстремиста.

ИМЕНА ЖРТАВА

У овом монструозном злочину убијени су:

1. Томислав Јовановић, од оца Стеве, рођен 1945. године
2. Зорка Јовановић, од оца Остоје рођена 1952. године
3. Владимир Јовановић, од оца Томислава и мајке Зорке, рођен 1973. године
4. Вања Јовановић, од оца Томислава и мајке Зорке, рођена 1974. године
5. Љубомир Јовановић, од оца Душана и мајке Марије, рођен 1974. године.

ЗЛОЧИН

Породица Томислава Јовановића је у Зеници још од почетка 1992. године трпела провокације и велики притисак на националној основи, јер су муслимани у том граду имали релативну већину. Поручивано им је да се моментално иселе у СР Србију и оставе своју имовину.

Екстремисти СДА из Зенице су јавно говорили како ће „истребити све Србе и Хрвате из града, тако да ће Зеница бити 100% муслиманска„.

Како су муџахедини и бојовници тзв. Армије БиХ често и без санкција могли да малтретирају Србе у Зеници то је Томиславу Јовановићу синула идеја да пребјегне на слободну територију, која је била под контролом Срба у Босни.

Ујутро 2. октобра 1993. године, сазнавши за ту идеју о пребјегу, у централни дио града у стан Јовановића долазе припадници Седме бригаде муслиманске тзв. Армије Босне и Херцеговине, којом је командовао генерал Халил Брзина и сваког кога су затекли су мучили, а потом ухапсили и одвели у зелени комби.

Касније се сазнало да су одведени на локацију рејон До, у зеничком селу Бистрица, познато стратиште србских цивила гдје су их злочинци мучили, а потом убили. На локацији смрти лешеви Јовановића су били поредани у круг.

Душан Јовановић, Томиславов брат је дошао поподне тог дана код њиховог стана да види шта му је са сином, а комшије Томислава Јовановића су му само одговориле:
– „Они више не живе ту… Одвели су их три војника у маскирном комбију…“.

Тела жртава су на тој локацији остала око шест мјесеци, и била мета животиња које су развлачиле лешеве.

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Почетком априла 1994. године чобани из тог села Бистрица су пронашли остатке на једном пашњаку у околини Зенице… али нико то није дирао још наредних три године.

Иако је Душан (Стеве) Јовановић поднео Тужилаштву Босне и Херцеговине кривичну пријаву против НН починиоца за убиство његових најмилијих, тај случај је и даље у фиокама босанско-херцеговачког тужилаштва. Они врше опструкцију над предметима у којима су жртве Срби.

Такође је и Међународни кривични суд за бившу Југославију одбио да процесуира „Случај Зеница“ тврдећи да нема довољно доказа, иако је Тужилаштво Републике Србске доставило обимну документацију о убиству или нестанку најмање 120 Срба цивила у Зеници током босанско-херцеговачког рата.

Душан С. Јовановић је 30. јула 1997. године ексхумирао преостале посмртне остатке од свог сина Љубомира и породице свога брата Томислава и пребацио их на градско гробље у Добоју, на територију србског ентитета у БиХ.

Ово је учињено из страха да муслимански екстремисти не би скрнавили и уништавали надгробне споменике.