СВЕТИ САВА КАО СВЕТОВНИ ДИПЛОМАТА

Иако је та зима у Трнову била веома хладна, он је ипак између Божића и Богојављења сваки дан служио литургије у царевој задужбини, цркви Четрдесет мученика, проповедајући пастви после тих служби и благосиљајући бугарске вернике као да су његов народ. По жељи цара и патријарха је уочи Богојављења чак осветио и водицу у крстионици у тој цркви и њоме пошкропио цара, бугарског патријарха и све присутне вернике. Мора да се тог дана за време службе у хладној цркви прехладио, јер је потом осетио да има грозницу и високу температуру, те је тад одлучио да већину својих пратилаца тог дана пошаље у Србију са свим даровима и реликвијама које је прикупио на путу, а које је поделио на оне које треба да предају краљу Владиславу и оне које је наменио српском патријарху Арсенију и патријаршији. Осећајући да му је крај близу он је по њима уз то послао и краљу Владиславу и патријарху Арсенију своја опроштајна писма у којима и њима ’’и свој земљи народа свога’’ као последњу опоруку шаље свој пастирски благослов, што је и коначна назнака да он ни тада, као ни у бројним ранијим околностима, није према свом драгом синовцу, краљу Владиславу, имао никакве задршке или одбојности.

О његовим последњим тренуцима пред смрт Теодосије каже:

„А у поноћ када је свитао васкрсни дан недеље, . . . причестивши се светим и животворним Христовим тајнама, као што и увек говораше: Слава Богу за све! И одмах, као да су га посетили неки из давнине мили другови, био је весео духом, а овим весељем потврђиваше се долазак анђела Божјих к њему и показа се неисказано светао у лицу, чиме доказиваше чистоту душе своје. И тако до краја својега благодарећи Бога, у руке његове предаде душу своју.“

Тај његов одлазак у вечност се десио на дан 14. јануара 1236. године, а по познатим спољним симптомима његове болести модерни лекари су дошли до закључка да је највероватније умро од јаке прехладе добијене у цркви која је прешла у запаљење плућа.

Пошто Сава није оставио за собом никакву назнаку о томе где жели да буде сахрањен, по наредби бугарског цара Јована Асена II и на радост његове дворске властеле и престоничке пастве, његово тело је уз посебне почасти погребено у најлепшој бугарској лаври, трновском царском манастиру Светих Четрдесет мученика.

Чим је до српског краља Стефана Владислава допрла вест да му је у Трнову умро стриц, одмах је послао своје посланство у Бугарску да од свога таста цара Јована Асена II измоли Савине мошти да би оне биле сахрањене у Србији. Но, пошто је Сава за живота био и нашироко познат и веома омиљен и у Бугарској, цар је у недостатку било каквог писаног документа о томе где је српски архиепископ желео да буде сахрањен, по савету своје властеле и клера одбио да услиши ту Владислављеву молбу и преговори око тога су текли целу годину дана, док најзад није и краљ Стефан Владислав морао да лично доће у Трново да би то на једвите јаде и уз обилно поткупљивање бугарских велможа најзад измолио.

Оба Савина хагиографски опредељена биографа, наравно, тврде да је и тада моћни бугарски цар једино попустио пошто су му се у сну јавили и анђео и архиепископ Сава са наредбом да то учини.

По коначно дозвољеном преносу стричевих моштију у Србију 1237. године, његов синовац, српски краљ Стефан Владислав га је уз велике свечаности сахранио у својој задужбини, цркви Вазнесења Христовог у манастиру Милешеви, који је две године раније подигао на истоименој речици, која је десна притока Лима.

Од тренутка сахране Савиних моштију у Милешеви, тај манастир је за српске вернике постао примарно поклоничко место, важније и од Жиче и од Студенице, јер је пучански култ Светога Саве и пре његове званичне црквене канонизације, тако брзо постао до те мере доминантан у Србији да је Милешева дефинитивно постала најпосећенија хришћанска светиња свих домаћих верничких ходочашћа српског пучанства.

Први који је сто година касније покушао да то искористи углавном у политичке сврхе је био босански бан Твртко Котроманић. После војних успеха постигнутих у сукобима са оружаним снагама српских властелина Алтомановића и Балшића, он је, као тренутни господар Златиборског краја у коме се налази манастир Милешева, дошао на идеју да је и он по свом пореклу у извесној линији сродства са већ угашеном светородном српском династијом Немањића (што ни до данданас није поузданим историјским доказима потврђено). И стога се он на гробу Светог Саве у манастиру Милешева 1377. године крунисао за краља ’’Срба, Босне и поморја,’’ но пуноважност тог чина, нажалост, ни тада а ни касније нико од српске властеле није признао.

Исто тако, када је у позном средњем веку та богомоља постала део поседа босанског властелина Хрвоја Вукчића-Косаче, он је растућу пучку популарност Светог Саве искористио да 1448. године у том манастиру себе прогласи херцегом од Светог Саве, те је због тога цела околна област потом и добила ново име Херцеговина.

Савине мошти су у манастиру Милешеви остале све до 27. априла 1594. године, када је, по сузбитку српске побуне у Банату у којој су устаници ставили лик Светог Саве на своје заставе, осиони турски везир албанског порекла, Синан-паша, наредио да се оне ископају из његове милешевске црквене гробнице и пренесу и спале на ледини испред јужних зидина београдске тврђаве, на Врачару.

Спаљивањем моштију Светог Саве турски велики везир Коча Синан-паша је желео да понизи тог српског светитеља и обезвреди његов култ да би тиме уништио његову духовну величину у рајином сећању на претурске великане из своје славне прошлости, али је тим зулумом уствари постигао потпуно супротан ефекат. Његово осионо дивљаштво је још и више проширило Савин светитељски култ мећу српским пучанством, јер је тиме и Свети Сава, својом другом симболичном смрћу поделио са својим народом његове најмучније патње под турским тлачењима, која су тада већ трајала скоро два века.

Има и посебне ироније у подацима о том турском везиру из једног дубровачког документа из 1571. године који показују да он пореклом није био неки тврдокорни исламски фанатик из Анатолије, него потурица рођен у месту Топојану у североисточној Албанији и то у католичкој породици која се потурчила.

Спаљивање моштију било на Ташмајдану

Мада се данас навелико сматра да је на месту те Синанове ломаче подигнут велелепни савремени Храм Светог Саве у Београду, у реалнoсти тај немили догађај се није десио ту него на једној малој узвишици много ближој тадашњим јужним градским зидинама и званој Чупина хумка, лоцираној у данашњем Ташмајданском парку поред постојеће цркве Светог Марка, нaсред тада запуштене ледине која је звана Врачар зато што је преко ње пролазила главна царска џада за отоманску престоницу Истанбул, на којој су циганке, гледајући путницима у дланове, врачале о томе шта их чека на њиховим дугим путешествијима.

Савина харизма била је присутна у меморији српскога народа

Наставак српског ропства под Турцима за још два и четврт века од тада је додатно помутио сећања потлаченог, сиромашног и претежно неписменог пучанства на Савине многе реалне дипломатске и државотворне успехе за време његовог живота и подстакао његове напоре у духовном просветитељству сконцентрисаном у широком посрбљавању хришћанске вере, добровољно примљене неколико векова раније.

Напорима Светих Ћирила и Методија, као и њихових ученика Светих Климента и Наума још крајем IX века да се супротставе тројезичној теорији хришћанских конзервативаца да се верски обреди могу вршити на само три света језика, хебрејском, грчком и латинском, сав европски словенски живаљ је још у то време добио преводе Библије и свих хришћанских црквених обреда глагољичким и ћириличким писмом на своме прастаром словенском језику. Богослужења на том језику су чак и римски папа Јован VIII и ромејски васељенски патријарх Фотије званично потврдили још 880 и 882 године, а ипак је Сава Немањић по повратку из Никеје триста тридесет и седам година касније морао да буквално најури православне епископе Охридске патријаршије из Призрена, Липљана и Раса, јер су они и тада држали литургије и све друге православне црквене обреде на грчком језику који је српском пучанству био потпуно неразумљив.

Са вековним наставком турске опресије писменост код Срба је пала на веома ниске гране, што погађа и Савину православну цркву, која под Турцима мора да уђе у народ, јер су они хришћанске цркве и манастире као дотадашња културна жаришта на све стране пљачкали, палили, рушили и гасили. А због тога се личност легендарног српског светитеља Саве у српској усменој народној традицији све више нагињала ка виђењу њега као универзалног народног учитеља, иако је, како је Иван Коларић добро запазио ’’мало вероватно да је он као духовник и први српски архиепископ, за шездесет година живота све то знао и постигао.’’

И што је више времена пролазило, лутајући калуђери и гуслари су све више кроз приче и песме усмено забављали своје неписмене пучанске слушаоце причама како је Свети Сава поучавао ораче да помоћу овратина ору њиве са два краја, коваче како да користе мех, ткаље да ткају са обе стране својих разбоја, како да беру и једу печурке, цеде вино, суше рибу и пршуту.

До које мере је писменост код Срба за пет векова турског ропства усахла, довољно је сетити се цуцког попа Миће из Његошевог Горског вијенца (штампаног 1847. године) који своје сопствене шкработине на папиру не уме да одгонетне, те га Вук Мићуновић пита:

Аманати, не наиједи се!

А како им читаш летурђију

Кад овако у писмо затежеш?

На шта му поп Мићо спремно одговара:

Аманат ми, ја је и не читам

нити ми је књига за потребу.

нит’ је када у цркву отварам.

Напамет сам добро утврдио

летурђију, крстит и

вјенчати, ка и друге помање потребе; па кад ми је које за потребу, испојем га ка пјесну на уста.

А на то кнез Јанко (а кроз њега и Његош) закључује:

Чудна попа, јади га не били,

у свијет га оваквога нема!

И вожд првог српског устанка, Карађорђе Петровић је био неписмен све док по пропасти те епохалне побуне против Турака најзад није научио да чита и пише у аустроугарском притвору 1814 године.

Један од најважнијих специфичности српског православља које је Свети Сава преобратио у светосавље и које је било један од најважнијих фактора у очувању српског идентитета за време петовековног ропства под Турцима је породични ритуал крсне славе Од светогорског обичаја благосиљања хлеба и огњишта, са којим се монах Сава упознао на Атосу, он је далековидо свуда по Србији распространио ритуал приношења Богу славског колача, вина и жита на дан имењака свеца, што од свих православних хришћанских народа постоји једино код Срба.

Увођењем ритуала крсне славе код српског сељачког пучанства, Сава Српски је пророчки предвидео трагичну будућност свог поробљеног народа јер је тим рутуалом сваки српски дом постајао својеврсна хришћанска црква, као оне у којима се у срећнијим временима при литур-гији пред причешће верника ломио колач, преливао вином и целивао. И због тога је тај ритуал породичне славе, за већину Срба и под Турцима, као и у току нама много ближе безбожне социјалистичке прошлости из друге половине XX века опстао као посебно значајан годишњи догађај у личном и породичном животу.

А пошто је Сава Српски у својој пасији за духовно градитељство при свим лаврама које је одигао у Србији оснивао и болнице, њему припада и част родоначелника српске средњовековне медицине. И у Студеници и у Жичи и у Милешеви су уз подигнуте велелепне цркве зидани и одељци за болеснике од по дванаестак лежајева намењених и оболелим монасима и генералној пастви. Они су, наравно, лечени и молитвама и лековитим травама, које су монаси скупљали по околним ливадама, али и кроз емпиричко коришћење неколико раних стручних и на српски преведених медицинских записа Хипократа, Галена и Авицене. Од тих књига, које су монашка браћа популарно звали лекарушама, најпознатији је Медицински хиландарски кодекс или Новоканон.

И писци Савиних Житија и модерни историчари се углавном слажу да су његова харизма и култ непрекидно били присутни у меморији и култури српскога народа од његове смрти па до дан данас, мада је Химна Светог Саве у његову част настала тек у време Првог српског устанка и у запису из 1832. године гласи:

Воскликнимо љубовију

свјатитељу Сави

Наши да покријет

голуждрави глави.

Тамо венци тамо слава

Где наш Сербски пастир

Сава Појте му Сербљи,

песни и утројте …

Савиндан постаје школска слава

На великој школи (успостављеној у Београду 1808. године) изливено је било звоно са његовим ликом, поред кога стоји кошница са пчелама, што је важан хришћански симбол.

То звоно је 1840. године пренето у Лицеј, који је 1863. године поново назван старим именом Велике школе, све док та културна институција коначно није 1905. године прерасла у Београдски универзитет. Кнез Милош Обреновић је 1823. године издао наредбу да се Савиндан сваке године слави као школска слава, а четири године касније и декрет,којим је прописао новчану казну па и притвор свих трговаца који тог дана не затворе своје радње и оду у цркву, што се углавном односило на многе београдске чаршијске Цинцаре, које он није трпео због њихове познате грчке културне ароганције и похлепе за богаћењем.

Кратки Карејски типик од само два листа је монах Сава саставио 1199. после смрти свога оца

О светогорском монаху Сави Немањићу, каснијем Светом Сави Српском се данас понајчешће говори као о оснивачу аутокефалне православне српске цркве, јер је он истински био и њен концептуални креатор и њен први функционални архиепископ. Не мање се разматра као законодавац у области црквеног и грађанског права, иако су на том пољу већина његових дела преводи из богате ризнице ромејског црквеног и грађанског законодавства.

А пошто се у овом спису детаљно разматра његова обимна дипломатска активност на међународном плану, преостаје и да се изнесе и нешто о карактеристикама његових писмених делатности које му дају ореол првог српског књижевног ствараоца.

Писмена делатност Светог Саве се састоји из осам сачуваних списа, Који су: Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Житије Светог Симеона, Служба Светом Симеону, Законоправило (знано и као Крмчија или Номоканон), Писмо студеничком игуману Спиридону и Упутство за читање псалтира.

Стриктно судећи ни једно од тих дела није писано са неком специфично књижевном намером или циљем, а у многима од њих је највећи део текста негде адекватан и добар а негде и прилично неспретан и рогобатан српски превод од неког већ постојећег рукописа тог типа писаног на грчком језику. Пошто је монах Сава у превођењу тих списа нешто радио сам а и у добром делу тих послова користио преводилачке способности других атоских монаха који су му помагали, прилично је тешко просудити где су те преводилачке слабости резултат његових ограничености у знању грчког језика, а где су то погрешке његових помагача.

Кратки Карејски типик од само два листа је атоски монах Сава саставио 1199. године после смрти свога оца, Стефана Немање, тада монаха Симеона у манастиру Хиландару на Светој Гори. Пошто писац тог списа свугде у њему говори у првом лицу, јасно је да га је писао сам монах Сава.

Сем важности чињенице да је то први Савин рад који имамо (а и први рад тог типа у нашој књижевности из Немањићског доба) овај спис не садржи у себи и неких књижевно вредних особености и лепоте. Интересантно је да писац тог тиwпика свугде у њему о себи говори са унижењем и изразитом монашком скромношћу, а на крају се потписује са ’’од свих последњи, Сава грешни,’’ уз додатак знака крста.

Хиландарски типик (друга половина 1199. године) је Савин српски превод првог дела грчког типика тада постојећег манастира Богородице Евергетиде у Константинопољу, где је Сава одседао кад год је требало да се појави у ромејској престоници поводом успоставе српског манастира Хиландара, јер су његов отац и он тада били међу најиздашнијим његовим ктиторима. Тај део говори о организацији Богородичиног манастира, што је тада Сави због Хиландара и било потребно. Други и много већи део тог типика (дугачак око четири стотине страница), звани синаксар, он није употребио, него је направио превод много краћег синаксара који је изгледа нашао негде другде, највероватније у правилима неке од тадашњих јерусалимских цркава.

Хиландарски типик се састоји од 43 поглавља. Увод је прилично емотивно састављен, садржи извесне мисаоно поетске интонације, занимљиве и у књижевном смислу. Посебно су упечатљиве референце о носиоцима изворне традиције монаштва, који су за писца ’’босоноги и преблажени оци наши, свемиру светила, земаљски анђели, небески људи.’’

Поред увода, извесне књижевне врадности имају и следећа два поглавља у којим Сава продуховљено говори о главном ктитору Хиландара, његовом оцу, Стефану Немањи.

У Савином преводу остатка грчког типика има неких одступања о оригиналног текста, као, на пример, у одредбама о женама калуђерицама, јер му то у Хиландару није било потребно, али има и других грешака које показују да је преводилац понегде имао проблема са течним знањем грчког језика. Но, могуће је и да су и ту донекле криви и каснији преписивачи тог Савиног превода.

Иако је Хиландарски типик отпочет још за живота главног ктитора те светиње, монаха Симеона (Стефана Немање), има у њему података који су касније унети, пошто се на два места у тексту помиње његова смрт, као и смрт његове супруге Ане као монахиње Анастасије (за коју не знамо када је умрла). Исто тако касније је уметнуто и помињање карејске Испоснице, коју је Сава купио у управном месту Свете Горе тек после очеве смрти.

Друго и треће поглавље тог списа су сигурно написани после Немањине сахране, јер су посвећене њему као главном манастирском ктитору и укратко говоре о догађајима у његовом животу од његовог доласка на Атос до смрти. Као и у Карејском типику, Сава и у овом спису свугде говори у своје име, што се види и у наслову тог дела, где себе опет помиње као ’’ја, грешни и смерни монах Сава.’’

Хиландарски типик није сачуван у свом оригиналу, већ у више преписа, од којих је најстарији један из почетка XIII века који се сада чува у манастиру Хиландару.

Студенички типик, састављен око 1207. – 1208. године је у суштини копија Хиландарског типика са извеснимним изменама да се прилагоди географски другачијим месту и различитим друштвеним околностима нове локације. У дванаестом поглављу, на пример, у хиландарском оригиналу пише да је манастир независтан од светогорског прота, а у студе-ничкој верзији је то замењено да се истакне да је он под заштитом ’’великог краља који влада овом земљом.’’ И док Хиландарски типик прописује да игумана те богомоље бира манастирска братија, Студенички то преиначује прописом да њега бирају игумани свих осталих српских манастира, заједно са рашким епископом и српским краљем. Пошто Студеничком типику недостају почетна три поглавља, претпоставља се да су прво и друго Савин спис Немањиног Житија, а треће текст Немањине повеље манастиру Студеници.

Житије Светог Симеона (1208) са којим Студенички типик почиње, је за нас најважнији Савин спис, јер је оно прво у каснијој богатој традицији књижевног израза у жанру старих српских животописа, који украшавају историју српске културе. Но и оно је релативно кратко, јер се простире на само табак и по писаног текста а временски покрива једино монашко-светитељски делић живота великог српског жупана Стефана Немање, када је он већ био само монах Симеон. Сава је своју причу о оцу виспрено убацио у тај део типика где је у грчким примерцима таквих списа било место за уводну биографску белешку о главном манастирском ктитору.

Исправљена неправда

Кнез Михаило Обреновић донео закон 13. јануара 1841. године, по коме је Савиндан од тада званично слављен у Србији на дан 14. јануара сваке године као српска школска слава, што је трајало све до 1946. године, када је коначно угашена Краљевина Југославија и замењена социјалистичком републиком којој су југословенски комунисти прекинули са прославама било чега из српске историје. И та неправда је коначно исправљена 1993 године када је Савиндан поновно постао званично ’’школско торжество’’ у Србији.

На основу Савиног Законоправила, цар Душан је 1349. године урадио Законик

Савин текст, у Житију Светог Симеона (1208), у Студеничком типику, почиње од Немањине оставке на положај српског владара у коме се концентрише на његове две последње беседе: прву, властеоском Сабору, којом се одриче од престола, а другу, својим синовима Вукану и Немањи II, у којој их саветује да живе у слози и братској љубави. Следећи одељак је посвећен Немањином замонашењу у Студеници, у коме Сава хвали његов напор да ’’изиђе на виши духовни степен’’ и да се повуче на Свету Гору, а последњи и најганутљивији је о његовој болести, смрти и преносу његових моштију у Србију.

Цела ова Савина прича је препуна за нас драгоцених тачних временских података о важним историјским и културним догађајима тога доба. У тексту се, на пример, помињу стварне границе српске државе, набрајају сви Немањини манастири, објашњавају детаљи његовог сродства са владајућом ромејском династијом, износе тачна имена хиландарског и студеничког игумана и тако даље.

У књижевном смислу Савин спис је и још важнији. Компонован је веома складно, развитак фабуле је природан и пренесен чистим језиком са приличним призвуком народног говора тога доба. Спис је у свему изнесеном препун топлине и туге за губитком вољене особе и надахнут множином побожних и узвишених мисли. И што је посебно интересантно, у целом тексту нема никаквих хагиографских претеривања. Иако је најважнији део култа Светог Симеона био да је он, као и солунски светитељ Димитрије, мироточац, то чудо није нигде у овом спису ни поменуто, иако се по тексту јасно види да је овај животопис писан по Савином повратку у Србију 1206. или 1207. године када је светитељски култ монаха Симеона већ био и на Светој Гори и у Србији навелико распрострањен. А пошто се Савин повратак у Србију са очевим моштима десио после великог раздора између његове старије браће, Вукана и Стефан Немање II, кроз Савин спис свугде провејава његово опредељење за мир у земљи и слогу међу дотле завађеном браћом.

У овом Савином животопису свога оца има прилично позајмица из Савиних ранијих радова. Текст показује да је из Карејског типика узео неколико фраза, а из Хиландарског типика прилично више, али су оне сасвим хармонично распоређене кроз другу половину списа. Неке мисли је узео и из Немањине повеље Хиландару из 1199. gодине, a неке и из касније повеље том манастиру од стране свога брата Стефана Немање II Првовенчаног.

Прву верзију службе Светом Симеону је Сава (по Доментијану) саставио још у Хиландару, за први годишњи помен своме оцу 13. фебруара 1200. године. Оригинал текста те његове службе, нажалост, није сачуван, јер оно што данас имамо на неколико места сугерише да је то каснија верзија службе, писана или преправљена по Савином повратку у Србију око 1207. године. То се, на пример, види из израза ’’Твоји синови стоје ту пред тобом,’’ што индицира да су и Вукан и Немања II морали бити присутни на тој церемонији. И у њој се на три места помиње чудо Симеонове мироточивости.

Савино Законоправило (исто тако познато и под именима Крмчија и Номоканон) из 1219. године је зборник црквених канона и световних закона који имају неке везе са црквом. Сава га је припремио на Атосу и у Солуну после добитка потврде васељенског патријарха о аутокефалности Српске архиепископије у Никеји 1219. године и у његовој припреми је имао доста преводиоца-помагача и из солунског манастира Филокалиса и из свог Хиландара, а извори су им били важни прописи из црквеног и грађанског права од старих Мојсијевих закона, правила Светих апостола и одлука ромејских васељенских сабора до цар Јустинијанових закона, Номоканона Јована Сколастика и ромејског Прохирона из друге половине IX века. Овај зборник црквено-световних закона је по величини веома обимна компилација од око осам стотина страна, што далеко превазилази све Савине пређашње типике, пошто су они били устави за посебне манастире а Номоканон је био устав за целу националну цркву.

У овом случају се исто тако десило да је овај црквено-правни докуменат био и од изузетне важности у српској државној традицији, јер је он у ствари био и први световни устав новостворене Краљевине Србије. Како је критичар Димитрије Богдановић указао, Сава је у њему у однос између цркве и државе уградио тезу о супремности канонског права као главном услову за ’’симфонију’’ цркве и државе, као и тезу о потчињености владара зконима, која налази своју кулминацију у цар Душановом Законику из 1349. године, изграђеног на темељима Савиног Законоправила.

Савино писмо студеничком игуману Спиридону (састављено највероватније 1233. године по Савином другом доласку у Јерусалим) је једноставно приватно писмо, данас за нас једино важно као први и једини такав спис који је сачуван из тог доба. У њему Сава, пишући том игуману из Јерусалима, описује свој пут до Палестине и шаље Спиридону неке ситне дарове, ’’крстац, појасац, убрусац и камичак’’ освећене као амајлије на Христовом гробу. На писму нема датума, а писано је ведрим, фамилијарним тоном на чистом говорном језику тога времена.

Последњи сачувани Савин писани текст је његово Упутство за читање Псалтира, што је у својој најранијој верзији највероватније превод са грчког језика. Српски историчар Владимир Ћоровић из прве половине XX века је утврдио да је верзија коју тренутно имамо ’’у доброј трећини свог целокупног текста препис из уводне прве главе Хиландарског типика,’’ а додатни доказ да је писан у време Савине младости је детаљ у коме он говори о свом ограниченом знању грчког језика.

Ово je све што нам је преостало од Савиног писменог стваралаштва и судећи о вредности те потврђене заоставштине, неоспорни су следећи закључци: Прво, очигледно је да се у скоро свим Савиним списима налазе извесни делови позајмљени из његових пређашњих списа, који су настали као преводи званичних прописа те врсте већ написаних на грчком језику. Друго, целокупни обим Савине писане заоставштине је релативно мали и усмерен једино ка подмиривању важних црквених потреба, а не са било каквим књижевним циљем. Потпуно другачији, на пример, је књижевни напор Савиног брата, краља Стефана Немање II Првовенчаног, чији Живот и подвизи Светог Симеона (написан 1216. године) обухвата целокупно постојање Стефана Немање од рођења до смрти и укључује и плетору његових посмртних светитељских чуда о којима у Савином Житију прогенитора лозе Немањића нема ни речи.

Трагови Светог Саве у Италији

Сачуван нам је и један Савин натпис, откривен на сребрном окову десне руке моштију Светог Јована Претече, коју је Сава, као пасионирани скупљач мноштва религиозних реликвија на својим ходочашћима у Свету земљу, морао донети у Србију са једног од својих путовања у Палестину. На окову те реликвије, која се данас налази у крипти католичке катедрале у Сијени у Италији, пише: ’’Претечева десница Јоанова; помени ме Саву архиепископа српскога.’’ Како се она обрела тамо је још увек непознато, али да ју је Сава донео у Србију у време владавине Стефана Немање II Првовенчаног потврђује њено помињање у његовој жичкој повељи, писаној 1220. године, те је и тај натпис на њеном сребрном окову највероватније из тог времена.

Сава је у ходочашћима у Свету земљу пропагирао равноправност аутокефалне православне цркве

У другом Савином ходочашћу у Свету земљу (1234. године), његово ширење угледа српске државе и њене православне цркве је и још јаче и шире, јер се Сава овај пут прво поново сусреће са старим пријатељем јерусалимским архиепископом Атанасијем, а потом и са александријским православним архиепископом Николом и египатским султаном Ал Камилом, који му обезбеђује водиче за обилазак Синаја.

Потом одлази у Антиох да се тамо сретне са антиохијским православним патријархом, а отуда поново свраћа у Никеју код својих пријатеља цара Јована Ватаца и његовог васељенског патријарха Германа. И из Никеје одлази у бугарску престоницу Трново да се види са бугарским царем Јованом Асеном и његовим архиепископом Јоакимом и ту на дан 14. јануара 1236. године и умире. У свим тим разговорима, Сава је симболично представљао српску православно хришћанску државу са свим њеним духовним и световним атрибутима какве имају и друге раније признате пуноправне чланице европске хришћанске екумене. А колико је Србија његовим напором у том свету узнапредовала се у току његовог другог ходочашћа у Свету земљу види и из чињенице да он тад има довољно и времена и ауторитета да и Бугарској помаже да се и она укључи у привилеговану европску друштвену заједницу, јер то својом историјом и те како заслужује.

Да се у потпуности разуме величина Савиног гигантског дипломатског доприноса међународном признању српске државности мора се пре свега узети у обзир да је он завршио христинизацију Срба тек у првој половини XIII века, али исто тако предано као што је Свети Павле христијанизирао Грке у I веку, или Свети Бонифације Германе у VIII.

Мада је код Срба појединачно христијанизовање већ отпочело по њиховом насељавању на Балкану у току VII века, први свеобухватни и правилни приступ том цивилизацијском процесу према свим Словенима су направили Свети Ћирило и Методије, са превођењем Светог писма, литургије и других црквених ритуала на њихов језик путем од њих састављеног глагољичког писма у претпоследњој деценији IX века. Нешто касније су то исто учинили њихови ученици у Охридској архиепископији Свети Климент и Наум, али овај пут посебно за Бугаре и Србе, замењујући глагољичко писмо једноставнијим ћириличним. Но и идеји проповедања хришћанства на варварским језицима, а још више и исписивању множине хришћанских догматских списа на њиховим језицима специјалним писмом прилагођеном фонетикама њихових језика су се одмах жестоко супротставили браниоци тријадне теорије о само хебрејском, грчком и латинском језику на којима се може писати и проповедати хришћанство, сурово гураног од латинских клерика на западу, али и од грчких традиционалиста на истоку, тако да су све до Савиног никејског тријумфа Срби у својим црквама слушали литургије на њима потпуно неразумљивом грчком језику.

Обезбедио је српској држави достојно место у хришћанској заједници

Али Савина интензивна христијанизација српске пастве није том народу донела само коначно разумевање хришћанских теолошких ритуала и списа, него и писмо које се релативно брзо проширило и на домене права, историје, поезије и књижевности. И само један век касније од Савиних духовних и дипломатских напора да српској држави обезбеди достојно место у хришћанској заједници признатих самосталних народа, цар Душан издаје свој уникатни Законик писан ћирилицом и на српском језику, што је једини правни докуменат те важности и обима у читавој Ренесанси окренутој Европи тога доба. Не заборавимо и да је чувена енглеска Магна карта енглеских барона принудно потписана од краља Џона Анжевинског у Ранимиду 1215. године била срочена на латинском језику, а и да су Французи тек од Наполеона у првој половини XIX века добили свој први свеукупни државни Законик.

Са коначним падом српске државе под Турке и турском успешном политиком да се у тој земљи уништи већина српских богомоља које су у XIII веку биле највећи расадници српске хришћанске писмености и културе, није ни чудно да су Савини највећи световни дипломатски успеси били међу првима који су пали у народни заборав. Јер док су у хришћанској Европи ницали универзитети и цветала наука, у поробљеној Србији се глуварило у бескрајној тами робовања у којој су се освајачи понашали онако како у Његошевом Горском вијенцу турски везир Селим каже у писму владици Данилу:

У фукаре очи од сплачине.

Пучина је стока једна грдна

добре душе, кад јој ребра пучу.

Несумњиво је да је наважнија и најдубља спознаја у животу младог монаха Саве Немањића било то да свој нагон ка пустиножитељству замени са концептом општежитељства до чега је дошао када су он и његов отац, монах Симеон на Атосу кренули у акцију да ту подигну први српски манастир Хиландар. Колико год је дотле Савин утицај на оца био значајан да ратник и владар Стефан Немања раскине све световне препреке да би нашао мир у Господу, толико је и Симеонова присутност на Атосу и његово упорно залагање за изградњу Хиландара утицало на Саву да схвати да је апостолска мисија према полухристијанизованом стаду верника из његове родне груде и несебично духовно залагање за њихово колективно спасење далеко важнији христолошки подвиг од свог личног опредељења за исихастичко-пустињашки раскид свих световних веза ради спасења сопствене душе. Том завету је Сава Немањић остао веран целог свог живота и та духовна мисија му је помогла да и у његовим дипломатским и државничким активностима, а и у његовом народном просветитељству достигне висине најзаслужнијег српског светитеља.

Самим тим што је као привилеговани син српског владара још у младости вољно напустио све световне привилегије које су му по рођењу припадале и заменио их за атоску монашку ризу и што се тиме прославио свугде у хришћанском свету, давало му је у свим његовим дипломатским мисијама значајну психолошку предност, јер се он у току свих тих сусрета и преговора није борио ни за шта од личне користи, него једино за равноправно место свога народа под сунцем. А то што је и на дипломатском плану и својим народним просветитељством успео да постигне је већ преко осам векова очувало то место његовом народу у свету, јер да њега на почетку XIII века није било, данас би Срби као народ били у истој категорији са Асирцима и Вавилонцима, којих на светској историјској сцени више нема.

Крај