СВЕТИ НОВОМУЧЕНИК ХАРИТОН

На његова плећа стављен је последњи и најтежи крст – мучеништво за Христа. Понео га је као кротко јагње, потпуно мирно, не марећи за разноврсност и величину мука, како је раније сâм говорио. Свезлобни непријатељ људскога рода, све вријеме водивши невидљиви духовни рат против њега, сада је свом силом, у лицу својих слугу, напао на ово јагње Божије. Један од раније поменутих ножева заблистао је на јунском сунцу, негдје у Призрену, и после много задатих рана одсјекао мученику главу. Чиста и непорочна душа новог Христовог мученика истог тренутка одлјетела је у небеске обитељи Господу своме, кога је толико вољела и због кога је толико трпела. Рат је био добијен, трка завршена, вјера одржана а побједника је на небесима чекао вијенац правде (Уп. 2. Тим. 4. 7, и радосни глас подвигоположника Господа Христа: „Добро слуго добри и вјерни, у маломе си ми био вјеран, над многим ћу те поставити; уђи у радост Господара својега“ (Мт. 25, 21).

Тијело његово зликовци су тајно закопали у мјесту Тусус код Призрена. Заједно са тијелом закопане су, од стране КФОР-а, као и убица, све информације о њему. Једино што је у тим тренутцима остало живо биле су црне слутње да је убијен. Отац Илија, некадашњи његов духовник у свијету, примајући вијест о његовом нестанку, небески је мирно и убједљиво рекао: „Отац Харитон је мученик за Христа“. Вријеме је пролазило а са њим и трачак наде да је монах Харитон још увијек у животу.

У периоду неизвјесности, мученик се некима од братије и у сну јављао, говорећи да је пострадао. Господ, који прославља оне који Њега прослављају, не желећи да његов подвиг и мученички веијнац велом тајне остану покривени, благоизволео је да људима открије његов удео указавши на мјесто где је његово свето тијело сахрањено и показавши каква је била његова кончина. Тијело је пронађено у августу 2000. године од стране Комисије за есхумацију тијела несталих и киднапованих Срба. Недалеко од оца Харитона пронађена су и тијела неколико Срба пострадалих у исто вријеме.

Мошти мученикове нађене су без главе. Утврђено је да је она одсјечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Подрасник и џемпер били су у предјелу срца на неколико мјеста избодени ножем. Џемпер је са предње стране био распорен. Били су то најбољи докази неописивих мука које је овај преподобномученик поднео за Христа, попут првих хришћанских мученика из времена зверских римских царева.

Мучениково тијело убрзо је из Призрена као из коријена ишчупани црвени косовски Божур унијето у манастир Грачаницу, гдје је одслужен парастос (11. новембра, 2000. године). Ту су му се вјерни са љубављу поклонили. Сутрадан, је пренесено у његов први манастир – Црну Реку. Ишло се заобилазно, због демонстрација шиптара на путу. Сатворивши тако велики свети вход од Призрена, преко Грачанице до Црне Реке, мученик је својим светим тијелом предао свој последњи благослов намученој косовско – метохијској земљи, за коју ће пред престолом творца до скончанија вјека приносити молитве, заједно са свима светима Небеске Србије.

Последњих дана и сати проведених са оцем Харитоном, монахом манастира Свети Архангели код Призрена, сјећа се тадашњи игуман архангелски, архимандрит Стефан (Миленковић). И после осамнаест година, детаље те сурове приче из Призрена, отац Стефан не заборавља, и подсјећањем на тај догађај, покушава да отме од заборава не само оца Харитона, већ и остале новомученике косовско-метохијске. -Тог дана, 15. јуна, после одслужене литургије у манастиру Светих Архангела, негдје између осам и девет, кренули смо до Епископије у Призрену – сјећа се отац Стефан, сада игуман манастира Свети Врачи у Зочишту. Као и претходна три дана, пролазили смо кроз гужву у центру Призрена, код хотела Теранда. Неким чудом Шиптари су се размицали да прођемо, иако смо знали да су на почетку разбили кола оцу Зорану, секретару владикином, кад су видјели да је свештеник. Нас су, једноставно, пуштали да прођемо,а свуд около је владао хаос. Гледали смо својим очима како је тзв. ОВК или УЋК, на немачким тенковима дошла у Призрен. Улице су биле пуне Шиптара, као да су из земље никли. Да је падала киша, не би могла од њих на земљу да падне. Наш ауто је возио отац Харитон, и занимљиво је, колико је он био спреман за нешто, јер је тих дана, мени, а и владики рекао: ,, Ја са Косова не одлазим, ни жив ни мртав. Ми нисмо ништа криви, никоме ништа нисмо урадили, ово су наше светиње, и немамо се чега плашити!“ Прошли смо колима, као и обично, поред Бистрице и Богословије, наставили кроз Шадрван и ушли на главна врата у порту цркве Светог Ђорђа. Ауто смо паркирали код мале цркве Светог Ђорђа, и како смо изашли, са прозора је отац Василије, који је био кувар тадашњем владики, довикнуо оцу Харитону: ,, Куме (звао га је куме, јер су се заједно монашили), Светлана Мишкова (једна од парохијанки) је спремила питу за владику, па је звала, ако можеш да идеш да донесеш!“ Отац Харитон, послушан, као и увијек што је био, сјео је у ауто и отишао. Отац Антоније, који је с друге стране манастирским колима наишао, викао је оцу Василију,, Где га шаљеш, УЋК је свуда, киднаповаће га!“. Нисмо на то помишљали, јер смо већ пролазили кроз град, а по граду је још увијек било доста Срба. Нисмо вјеровали да ће се тако нешто десити, иако смо својим очима гледали како су срушили кип цара Душана, како су га вукли, а по граду се чуло и ломљење стакла… Ријечи оца Антонија, нас забринуше, поготово што се ни после петнаестак минута, колико је обично требало до Баждаране, где су Светлана и Мишко живјели и назад, отац Харитон није појавио. Посебно се отац Василије, узнемирио, јер је осјећао кривицу што га је послао. Назвао је Светлану телефоном, и од ње сазнао да отац Харитон до њих није дошао, већ да по кућама униформисани УЋКовци слупљају оружје. Ништа нисмо могли предузети, и нисмо ништа знали шта је са њим, све док, нешто касније, у Епископију нису дошли припадници немачког КФОР-а. Са генералом, којем је на униформи писало име ,,Фонкоф“ дошао је и преводиоц којем је, бар по натпису на униформи, име било,, Теут“. Са њима је закључен уговор да чувају Богословију, Епископију, Архангеле. Тада смо сазнали да је немачки новинар био очевидац киднаповања једног српског монаха, код Дома ЈНА у Призрену. По сведочењу тог новинара, који је све забележио и фотоапаратом, УЋК војници су зауставили возило оца Харитона, извели га из њега, а после легитимисања, угурали на задње сједиште нашег возила, они сјели напред и одвезли се у непознатом правцу.

Ни тога дана, а ни наредних дана, по сведочењу оца Стефана, других вијести о оцу Харитону није било. Народ је сутрадан, у пет аутобуса, које је са врањске стране довео владика Атанасије, бјежао из хаоса који је у Призрену владао. Неколико хиљада Срба је већ 13. јуна отишло са градоначелником, а остали уплашени су улазили у аутобусе, носећи само по нешто најнеопходније, док су их Шиптари псовали, пљували, вријеђали… Пристизале су вијести о новим отмицама, убиствима. По сазнању оца Стефана, само у том дану кад је отац Харитон киднапован, нестало је из Призрена још једанаест Срба. Владикин секретар, отац Зоран, узрујан је покушавао, са монасима које је владика са њим послао, да пребаци део архиве из своје куће на Папа чаршији до Епископије, а на улицама су свуда били униформисани припадници тзв. ОВК. Сјећа се отац Стефан и једног старијег Призренца, не зна да л је био Турчин ил Шиптар, који се издвојио из масе и рекао: ,, Не брините, све ће ово проћи, све ће бити добро…“

Владика Артемије, по нестанку оца Харитона, није дозволио оцу Стефану да се врати у Архангеле, јер заштита још увек није стигла, већ да, са мати Катарином, игуманијом манастира Свете Тројице у Мушутишту, оде у пратњи Енглеза, до манастира како би видјели у каквом је стању манастир из којег су дан прије изашли. – Интересантно је било, да је само дан прије киднаповања, отац Харитон, био послат од владике да из манастира Свете Тројице, до Призрена доведе мати Катарину и сестре – сјећа се отац Стефан, и наставља:-Надао се владика да ће се та еуфорија стишати, па ће се монахиње вратити у манастир. Сви смо тако мислили. Сјећам се, мати Катарина је плакала, јер је оставила манастир из којег су понијели само светиње са часне трпезе, Јеванђеља, крст… Међутим, већ сутрадан, када је са Енглезима отишла до манастира, и ја са њима, конаци су били попаљени, димило се све. Из цркве која је још увијек била читава, понели смо икону Мајке Божје, са оним платном испод, и мошти Светог Јакова Персијанца, које се данас чувају у манастиру Светог Николе Кончујског на Ибру. Понијели смо још неке светиње, крст из 16. вијека… Нисмо имали времена да све изнесемо, јер су они већ с друге стране улазили… Да, све што је остало у манастиру Свете Тројице је после попљачкано, попаљено, као што је било и са манастиром Зочиште… Архангели су тада остали, па су се монаси постепено враћали, уз заштиту војника КФОРа… тек су 2004. спаљени…

ТРАГАЊЕ ЗА НЕСТАЛИМА

Трагање за оцем Харитоном, се наставило, као и трагање за још једанаесторо Срба из Призрена киднапованих тог 15. јуна. Испредале су се разне приче, а једна која је дошла до оца Стефана и тадашње архангелске братије је и прича једне Муслиманке, која је свједочила да је видјела како муџахедини играју фудбал са главом ,,неког попа, са дугачком брадом“. И као нека врста наставка те приче, уследио је позив у августу, 2000. да се дође и покупи тијело оца Харитона, који је по извештају био сахрањен у насељу Тусус, иза градске болнице у Призрену. Тамо су били сахрањени још неки Срби. Најтежи задатак, преузимање посмртних остатака оца Харитона, припао је оцу Михајлу, садашњем игуману Светих Архангела. Све што је остало од оца Харитона, стало је у три кесе. Глава није пронађена, а патолог је рекао да је била болна смрт. Видјело се да је имао убоде у стомак, смрскане су му биле лијева шака и лактови, поломљени кичмени пршљенови, ко зна колико је био тучен и сјечена му је глава… – Са одјећом која је пронађена, примјетио сам, наставља причу отац Стефан, да нигдје крста није било, ни шимне, чак ни на покиданој бројаници… Ту су била његова стара документа, џемпер, панталоне и мантија… То је после спаљено због хемикалија, само је фотографија остала. Глава није враћена. Сигурно су је као трофеј узели муџахедини, и ко зна да л ће икада да се открије гдје су је однијели.

Иако се потпуна истина о смрти оца Харитона не зна, отац Стефан вјерује да је он мученик, и да је на Небу, са кнезом Лазаром и осталим косовским мученицима.

-Било да је глава ту или није, он је свет. Он је мученички пострадао и на Небу је уписан међу светима. Владика Атанасије је, још док га нису пронашли, говорио да је мученик, а народ га је одмах прозвао светим. Са повратком монаха у Свете Архангеле, после мартовског погрома 2004. у новоизграђеној капели посвећеној Св. Лазару Четвородневном, насликана је фреска на којој отац Харитон, држи своју одсјечену главу у рукама. О светости оца Харитона говоре и многа чуда која су се десила, нека још у периоду, прије проналажења његовог тијела, а друга касније. Братији која су се вратила у Свете Архангеле, отац Харитон се неколико пута јавио у сну, а не једном су после молитве оцу Харитону, монаси пронашли изгубљену ствар. Многи су гледали како код једне породице у Зајечару мироточи икона оца Харитона. Лијепо се могло видјети како из очију истиче миро. Посмртни остаци оца Харитона, су после преузимања и парастоса у манастиру Грачаници 11. новембра 2000. пренијете у Црну Реку, први манастир у који је дошао као млади искушеник. У присуству више стотина вјерника опело су, 12. Новембра, служили тадашњи владика Артемије и владика Јустин уз саслужење великох броја свештеника и свештеномонаха.

-Сјећам се, прича архимандрит Стефан, тадашњи владика је у бесједи на опелу, рекао ,,Оче Харитоне, примили смо те овде као искушеника, сада те примамо као мученика“. Владики су очи засузиле, а и нама су ишле сузе. И као што је владика рекао, добили смо мученика, који је вјероватно био најспремнији од свих за страдање. Довољно да је рекао ,,ово је српски манастир, српска земља…“Али, опет Бог је дао да се нађе и да буде прослављен, да му се осликају иконе, фреске.

Отац Харитон, још увијек није званично канонизован, али му је народ испјевао пјесме и молитве, а по многим црквама и манастирима осликан је и његов мученички лик. Испјеван је и заједнички тропар њему и оцу Стефану Будисавачком, који је такође у данима по доласку КФОР-а на Космет киднапован. Тијело оца Стефана, ни до данашњега дана није пронађено, али је у једном извештају полиције, писало да су војници гледали како су неки људи кроз масу вукли свештеника, како су га пљували , тукли, чупали за браду. И како је бачен у неки бунар са другим Србима. Међутим КФОР, није дао дозволу да се ништа истражује. – Њих двојица су, једини, од нас у мантији, те 1999. године, били спремни на страдање, казује архимандрит Стефан. Јер како је речено ,, једни ће се узети други ће се оставити“. Ето Отац Харитон је узет, а ја сам остао. А могли су нас убити још и раније када су пуцали на ауто у којем смо обојица били, али, Бог је њега изабрао да страда, а мене оставио да сведочим и да му се молим. Бог је њих одабрао и крунисао мученичким венцем.