Трећег дана „Путевима православља“ и након посјете Пећкој патријаршији екипа ТД портала упутила се у 12 километара удаљене Високе Дечане. На пола пута до овог здања увелико је почео да пада снијег. Иза кривине, на малом успону дочека нас права зимска идилична слика српског православног монументалног бисера – Манастир Високи Дечани. Мало прије манастира јединица косовске полиције обезбјеђује комплекс. На самом улазу су италијански карабињери. Без идентификације и дозволе италијана не може се ући унутра.
Године 1330. Свети краљ издаје повељу којом богато дарује своју задужбину, са жељом да они који се одлуче да у њој у монаштву проведу живот буду материјално обезбјеђени, како би се потпуно посветили молитви. Након смрти 1331. године Свети краљ је ту и сахрањен, а бригу о изградњи преузима цар Душан до окончања 1335. године, када и потврђује Дечанима прилоге из очеве повеље.
Црква је грађена у духу Рашке школе. Она је петобродна, димензија 36 х 24 х 29 метара, и највећа је богомоља подигнута у средњевековној српској држави. Њена камена пластика представља јединствено благо у којој је средњевековна српска умјетност, као ријетко гдје, направила тако велики искорак ка романичкој и готичкој уметности.
Храм посвећен Христу Пантократору и Вазнесењу Господњем је фрескописан у периоду 1337 – 1348. године. Чини га преко 1.000 композиција у 20 циклуса, тематски врло промишљено изабраних. Радило га је више умјетника што је утицало да се створи стилска разноликост и квалитативна неједнакост. Ипак, гледано у цјелини, Дечанско сликарство је пуно раскоши.
Након Косовске битке манастир је доспео у тежак положај, па је кнегиња Милица 1397. године морала да изда повељу којом је отете посједе вратила братству. На игумански престо је почетком 15. вијека ступио Григорије Цамблак писац житија Светог краља Стефана Дечанског. У вријеме робовања под Турцима, иако често оскудевајући у много чему, монашки живот се не гаси.
Обновом Пећке Патријаршије у другој половини 16. вијека осјетио се велики полет, када је у манастиру заживела преписивачка радионица која је обогатила манастирску библиотеку. У вријеме Велике сеобе 1690. године манастир је опљачкан. Прилозима Срба који су са ових простора избјегли преко обала Саве и Дунава обнавља ју се манастирска здања и високи бедеми који су га чували кроз вијекове.
Након устанака у Србији почетком 19. вијека кнез Милош 1836. године даје прилог којим је подигнут конак у манастиру. Недуго затим и кнез Александар Карађорђевић 1849. године дарује кивот у који су положене мошти Светог краља Стефана Дечанског. Од 2004. године манастир је укључен у UNESCO-ву Листу свјетске баштине.
ПОКУШАЈ ПЉАЧКАЊА МАНАСТИРА
У Првом свјетском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са Аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре.
Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти светог краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову побједу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године.
Они су плански журили да у Дечане стигну прије аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустро-угарске владе о подијели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне Аустро-Угарској.
По доласку у Дечане, Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти светог краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира.
Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км. на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима светог краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна.
Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао о чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од светог краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир.
Срби са радошћу вратише Светог Краља у манастир, а Бугари сједоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима:
– Видите ли, Свети Краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!
О животу у Дечанима кад су манастир браниле албанске војводе
Живот манастира Високи Дечани са почетка 20. вијека, када је српска светиња на Косову и Метохији свакодневно била мета оружаних напада, пријетњи, изнуда, застрашивања, пљачке и узурпације манастирске имовине, описан је у књизи “Дневник дечанског монаха 1903-1906“ која је тренутно у штампи и ускоро ће бити доступна јавности на српском и енглеском језику.
Књига доноси дневничке биљешке руског јеромонаха Дионисија и путопис Енглескиње Мери Едит Дарам који свједоче о свакодневном животу манастира, подигнутог у удолини под Проклетијама, југозападно од Пећи, и о томе како су га прије више од вијека чували турски војници и албанске манастирске војводе.
Дечански јеромонах Петар Ројевић, један од приређивача књиге, каже за Танјуг да се из записа Дионисија, чији је рукопис дечанским монасима уступила братија Хиландара, може видјети да је светиња, која је недавно била у фокусу јавности због изградње спорног пута у непосредној близини споменика под заштитом Унеско-а, и тада била угрожена и да се суочавала са сличним проблемима као и данас када је чува КФОР.
– Дионисије је 1903. године са Свете Горе дошао у наш манастир. Писао је без коментара и емоција, једноставно наводећи шта се дешавало током те три године – нелегална сеча шума, пљачка манастирске имовине, узурпација манастирског поседа, застрашивање, претње… – прича јеромонах Петар о књизи чије су приређивање помогли и професори Београдског универзитета Милош Ковић и Душан Фундић.
Манастир се у то вријеме налазио у Косовском вилајету – административној јединици Османског царства, а због угрожености је стављен под управу руских монаха са Свете Горе који су у Високим Дечанима боравили до Првог свјетског рата.
Дионисијеви записи свједоче како су групе наоружаних и побуњених муслиманских Албанаца готово свакодневно пуцали на манастир око којег су стражарили турски војници, а који се, указује јеромонах Петар, виде на једној од фотографија монаха Арсенија која приказује посаду од 30 војника који чувају Високе Дечане.
Задужбину Стефана Дечанског и цара Душана од напада Албанаца у то вријеме браниле су и тзв. манастирске војводе.
– Била је најмљена једна албанска породица да чува манастир. То су биле тзв. манастирске војводе, врло савесно су то чинили, тада се држало до речи, били су спремни и да дају главу за одбрану манастира – наводи јеромонах Петар.
Занимљиво је, прича, да је народ и тада, поред свих опасности по безбједност путника кроз Метохију, долазио на манастирске славе и саборе, а манастир су редовно посјећивале важне политичке личности попут руског, енглеског, француског и италијанског конзула о чему, такође, свједоче фотографије.
Дневник Дионисија открива и како су дечански монаси заједно са чуварима манастира помагали народу у разним ситуацијама.
– Има прича о црногорској девојци која је из Плава кренула на славу у Дечане, па су је пратиоци, муслимани, кад су стигли у Метохију, продали једној албанској породици. Монаси су, уз помоћ турских војника и манастирског војводе успели да је ослободе, тј. откупе – прича јеромонах Петар.
Књига садржи и путопис Енглескиње Мери Едит Дарам, оснивачице Албанско-британског друштва и поборнице независне Албаније, која описује како је манастир “на крвавој ивици стварности“, да је дошла у пратњи војске и да монаси не могу да изађу ван манастирског дворишта.
– Енглескиња хвали лепоту дечанске цркве, али истовремено говори и о томе како је манастир угрожен, да је у сталној опасности и под турском заштитом – наводи јеромонах Петар.
Дневник дечанског монаха, наставак је историјске едиције у којој су објављена свједочења дечанских игумана Серафима Ристића и Саве Дечанца „Страдања Старе Србије и Македоније у 19. веку“ и збирка турских докумената „Дечански фермани“ што је сепарат књиге “Дечанска ризница“ Мирјане Шакоте.
– Имамо богату и најбоље сачувану архиву манастирских докумената. Сва издања преводимо и на енглески језик како би и странци који се баве Косовом и Метохијом могли да се упуте, не само у историју Високих Дечана, већ и у живот српског живља у време Отоманске царевине на овим просторима – прича јеромонах Петар.
Најављује да ће књига “Дневник дечанског монаха 1903-1906“ имати и електронско издање које ће моћи да се наручи преко сајта манастира, а биће илустрована фотографијама монаха Арсенија и Едит Дарам.
Дадо Тодоровић / ТД портал Косово и Метохија
(Преузети дијелови: Глас Српске (Telegraf.rs/TV Храм)
