Свештеник др Угрин Поповић: Басна о геноцидном славују

Проблем је што деца више не узрастају уз басне. Што не граде свој свет дискурсом јунака из бајке већ су се свела на инстант импресије полуписмених ”инфлуенсера” који буквално дегенеришу њихов млади и још неструктруирани мозак.

Човек је биће навике, пре свега, а овај пораз педагогије који ваја наше генерације јесте по себи тестамнт који својом глупошћу и инертношћу пишемо.

Али вратимо се баснама…

Једна изузетна басна је о натицању славуја и вране ко је бољи певач.
Нажалост, овде ћу ипак морати да изложим у кратким цртама ту басну пошто није вероватно да ако само почнем да ће већина знати о чему пишем. И то је заправо по себи показање педагошких приоритета пошто, могу се опкладити, да ако почнем неку закулисну аферу спорташа или ”инфлуенсера” или становника Задруге, сви би одмх могли наслутити о чему, и због чега, то пишем без да износим детаље у целости.

Али, вратимо се басни…

Дакле, славуј и врана су започели такмичење и за судију су изабрали магарца који је у близини пасао. Славуј је певао. Крошње су брисале сузе ветру колико је та песма јака била. А онда је на ред дошла врана. Крештала је из свег гласа. Многи су напустили тај део шуме тада. Ипак, магарац је дуго одлучивао. Напокон, одлука је пала – ВРАНА ЈЕ БОЉИ ПЕВАЧ!

Славуј је тешко поднео то. Више није певао. Био је фрустриран. То је приметио чобанин када је дотерао своје овце и када га је дочекао уместо песме мук. А он се надао да ће се уз славујев пој душевно одморити. Као и увек до тада. Ипак, славуј је ћутао. Пастир се заинтересовао због чега славуј ћути и због чега је он то тужан толико.

После одређеног времена снебивања, славуј је стидљиво признао свој пораз у певању. И то од кога?! Од вране која чак ни слух нема! Пастир није могао да верује. Заинтересовао се само ко је био судија. Ко је пресудио тако неистиниту одлуку. Славуј рече – МАГАРАЦ.

Тада је пастир одахнуо и помирљиво се насмејао. Ведра лица, рече му:

”Не брини се ништа, драги мој. Добро је то! Јер да је магарац пресудио да ти певаш боље онда би имао због чега да се бринеш. Али овако не. Ипак, слично се радује сличном а магарац њаче као што и врана гаче. За твој пој, човек мора имати и слуха и укуса. Не брини се, мили мој, већ запевај. ЗАПЕВАЈ!

Ово је веома битна и јасна порука коју смо морали да знамо јер управо смо ми тај славуј коме суди магарац привилегујући врану. Привилегујући, јер су слични међусобно док смо им ми страни. Несхватљиви. Ипак, из ко зна којих разлога ми изузетно ценимо њихов суд иако је он сам по себи увреда наше песме и нашег слуха.

Али и наших жртава и наших предака јер смо народ који је претрпео многе геноциде а бива осуђен да је геноцидан од судија чији народи су већ вековима, ако не и миленијумима, ГЕНОЦИДНИ. Дапаче, од народа који су свој национ уздигли и изградили искључиво на ГЕНОЦИДУ!

Пошто погледајмо мало боље. Нама суде и нас желе да дефинишу као геноцидан народ. Свака од тих земаља, али БУКВАЛНО свака, из којих судије долазе, има геноцидне корене и традицију.

Иза судијског пулта стоје представници ”негеноцидних” народа који су побили више људи у прошлом веку него ли што су људи као раса страдали у свим познатим ратовима до тада. Народи из којих су изникле те судије су приказивали децу црнаца у золошком врту, имали су концентрациони логор за децу и сви су имали своје колоније у којима су тлачили и сурово убијали народе над којима су владали. Од Кортеза па на овамо свака колонија је оцртана бојом крви, силовања, поробљавања. Њихове горе лист, Оскар Вајлд је управо тим ”подвизима” надахнут закључио да је ”Људска историја календар злочина”!

Али, ово суђење је иронија и увреда здравој логици јер претпоставља да неко ко је директно крив за смрт 60.000.000. људи даје себи за право да просуђује о томе ко је геноцидан. А и тих 60.000.000. (Други светски рат) Није друго већ само заокружење које је почело са 37.000.000. (Први светски рат) А и тих 37.000.000. јесте само природни ток који је до тада терором исписивао њихов национални понос и развитак.

Тако да тај ДНК је само нашао свој израз. Али то значи и да ће поново наћи свој израз онда када се околности поново поклопе те им се учини да могу. Пошто буквално увек је до сада било тако. У сваком веку, са сваким оружијем, и при свакој околности. Увек исти циљ, иста прича и исти почеци.

Е то се зове геноцидан народ. То се зове убилачки и крволочни ДНК. И то није претеривање већ статистика. Та искључите мало тик-ток и отворите било који уџбеник.

”Историја је учитељица живота” – научимо је напокон или барем својој деци вратимо басне у њихов интелектуални раст. Немојмо их тик током когнитивно кастрирати правећи субјекте којима је ова замена теза логична и којима је мишљење магараца битно.

Мислите о томе….