Glumac Radko Polič, jedan od velikana jugoslovenske i slovenačke glume, preminuo je u 81. godini života 2022. godine.

Slavni umjetnik Radko Polič, koji je igrao u skoro 60 dugometražnih filmova i zabeležio više desetina uloga na televiziji i više od stotinu u radijskim dramama, stekao je divljenje publike rolom kapetana Ditriha u “Balkan ekspresu”, zbog koje su ga obožavale generacije Jugoslovena.

Poslednju ulogu zabeležio je 2013. godine u seriji “Ravna gora”, gdje je igrao potpukovnika Rudolfa Ukmara.

Prije tri godine, Radko je objavio memoare, u kojima je pričao o svom turbulentnom životu. Zanimljivo je da se on do kraja života izjašnjavao kao Jugosloven, iako to nije bilo po volji publici.

“Ja sam 24 sata na kiseoniku, a to još i ne bi bio problem nego ja moram na svakih 6 sati da se inhaliram da bi na taj način uneo lijek kako bi mi pluća uopšte radila. Što se srca tiče sad je to ok. Imam 8 stentova pa sam po tome rekorder u Sloveniji. A što se pluća tiče, ja sam bio stravičan pušač. Znao sam da popušim po 4-5 paklica dnevno. Pa ja samo jednu paklicu popušim dok popijem kafu. Tako da pored srca i pluća nakupilo se tu još nekih stvari i tako sam ja u zadnjih 7 godina čak četiri puta umro. Jedva su me spasili.

“Najteže je bilo prije dvije godine. Tad sam živeo u stanu u prizemlju. Kad sam ustao jedno jutro nestalo mi je vazduha, pa sam poslednjom snagom otvorio prozor, zgrabio telefon i probao da nazovem hitnu. Ali nisam mogao nego sam umro. Neka moja komšinica iznad mene me je nekako čula pa se spustila iz stana i našla me kako visim iznad prozora. Ona je onda nazvala hitnu pa su me ubacili nazad u stan gdje su onda pokušali da me reanimiraju. Pošto to nisu uspjeli odvezli su me u Urgetni gdje su me vratili u život. Od tada imam stravične probleme, pluća su mi otišla u ku*ac totalno. Dugo sam bio u Kliničkom centru u Ljubljani i nikako to nisu uspjeli da poprave pa sam morao na kiseonik. I na sve to posle jedno mjesec i po dana sam imao opet zastoj i tada su me jedva spasili. E od tada moram da se inhaliram na svakih 6 sati”, priča Polič.

Kao neko ko je četiri puta umro, ispričao je šta se dešava tada kada čovjek ode na onu stranu. Ima li tunela, svjetla?

“Ma sve je to laž. Jedino što se sjećam da je uvijek bilo kada sam umirao da sam pomislio – ao majko odoh ja. I drama. Kada su me vratili u život bilo je kao da sam se ponovo rodio. Ništa ti nije jasno. Pola sata dolaziš sebi i to je kao novo rođenje. Gledaš ljude oko sebe, nemaš pojma zašto svjetlo, zašto tama, zašto se nešto pomjera, šta to pričaju. E onda polako vremenom shvatiš da si se ponovo rodio. Baš kao dijete. Sad znam kako je to kad se rodiš. Stravično ti smeta svjetlo kada se to desi. Boli. I nemaš pojma šta se dešava oko tebe. Ne možeš da se sjetiš ko si, gdje si. Ništa ti nije jasno. Treba ti dva tri sata da sastaviš sliku – aha, ja sam Radko, tu sam u bolnici.

“Svaki sledeći put kad umireš sve se ponavljalo isto. Nema veze što si već jednom umro, što imaš neko pređašnje iskustvo. Potpuno jednaka iskustva. Poslednji put su me spašavali baš dugo. Umro sam negdje između 5 i 6 ujutru i onda su me spašavali ceo dan. Bilo je vrlo teško. Mislili su da ću imati oštećenja na mozgu. Drugi ili treći dan su sa mnom razgovarali kao sa djetetom. Iako sam im rekao da znam ko sam i gdje sam, objasnili su mi da moraju polako sa mnom jer su se bojali da imam oštećenje mozga pošto sam dugo bio na onoj strani. Ali eto, mozak radi, iako je tijelo otišlo u ku*ac”, kaže Polič.

A na pitanje imali istine u tome da čovjeku kada umire ceo život prođe pred očima, Polič kaže:

“Ne, ne. Umreš u sekundi. Možda se to dešava kad neko umire minut, dva ili tri. Meni se baš ugasilo sve. Odjednom nestaje zvuk. Kao da ga blenduješ. Blenduješ zvuk, blenduješ svjetlo. Sve polako nestaje i mrak. U toj sekundi ti prođe – gotovo je, adio, ćao”.

Kada je trebalo da ide na operaciju, gde su postojale velike šanse da umre na operacionom stolu, Polič je riješio da pozove braću i sinove i da im kaže svoje poslednje želje.

“Sedeo sam na krevetu, gledao u zalazak sunca a kod sebe sam imao papire koje je trebalo da potpišem da pristajem na operaciju. Bila je to velika operacija. Sedeo sam onako jadan na krevetu i onda sam, prije nego što sam to potpisao, pozvao braću i sinove. Rekao sam im – Ja sutra odlazim na operaciju, hajde da se pozdravimo. Volim vas. Ako se ne vratim, nemojte da pravite probleme već me zapalite i bacite u more. Kad sam završio sa drugim sinom razgovor u moju sobu je ušao doktor koji me je sutradan i operisao. On mi je rekao da će me on spasiti sa stentovima. Ja sam prvi put čuo za to pa sam tražio da mi objasni o čemu se radi. Ali razlog zašto sam se odlučio je kada mi je rekao – znaš šta, kad bi ti bio moj ćale ja bih te spasavao na ovaj način. Rukovali smo se i sutra sam u 9 bio na operacionom stolu”, ispričao je Polič u intervjuu za Mondo.

Deset godina prije toga, u jednom intervjuu, rekao je da posle 50 godina rada nema nijednog prijatelja iz svoje profesije, niti može ikoga da nazove kad mu je teško.

Tuča sa Batom Živojinovićem

U velikom razgovoru za Mondo, Polič se prisjetio i predratnih i ratnih vremena, te jednog sukoba sa Velimirom Batom Živojinovićem, sa kojim se čak i potukao zbog Slobodana Miloševića.

“To je bilo prije rata na nekom snimanju. Sjećam se, bilo je to noćno snimanje, Bata i ja smo imali neke puške. I on mi je tada rekao kako dolazi mesija. Tada je spomenuo ime Slobodana Miloševića. Ja sam prvi put čuo za to ime.

Ma koji mesija, jesi li ti normalan?

Ma vidjećeš ti.

Koji ti je ku*ac, šta pričaš, šta lupetaš?

Videćete vi u Sloveniji kada mi uzmemo vlast u svoje ruke.

I potukli smo se. Bilo je gadno, jedva su nas razdvojili. Tako smo se Bata i ja rastali. Eto, posvađali smo se zbog tog degena i debila, zbog tog malog Hitlera. Inače, ja sam Miloševiću dva puta pisao otvoreno pismo. Smatram da je on krivac za sve ove grozote koje su nam se posle događale,” rekao je Polič.

Prisejtio se i atentata koji je na njega pokušan devedesetih godina u njegovoj kući.

“Radio sam na nekoj ulozi i to je bilo vrijeme kad sam pušio. Nećete vjerovati, eto, tu mi je cigareta spasila život. Imao sam u ustima cigaretu, nisam je još upalio, nešto sam čeprkao po tim materijalima, da bi mi u jednom trenutku ta cigareta ispala. U onom momentu kada sam se sagnuo da podignem tu cigaretu, iznad moje glave je zafijukalo kao u filmu. Čuo sam jedan interesantan zvuk, koji dotada nikad nisam čuo. Kad je on pucao, probio je dva stakla na gornjem prozoru i duplo staklo iza mojih leđa. Taj zvuk nije bio kao da se nešto razbilo, nego, ne znam… Ne mogu opisati. Nekako rezatno. Polako sam se podigao i pogledao prema prozoru koji je bio ispred mene. Video sam samo nečije noge, istrčao sam iz stana, izašao u dvorište i video čovjeka koji je nestao u šumarku,” ispričao je Polič za Mondo.rs.

Stil/Mondo