Протојереј Славко Стевановић рођен је у Горњем Забрђу у Републици Српској, након завршене школе одлази на службу у Госпић 1981. године. Са Госпићанима и слави и тугује. Сваке године у октобру држи помен изгинулим Госпићанима, њих 158 је убијено у периоду од августа до децембра 1991. године. Док у мају обиљежавају славу Светог Георгија, јер је то била и храмовна слава у Госпићу. Поред Личана, и са Kордунашима слави са којима је дијелио и добро и зло од 1991. године када из Госпића одлази у парохију Војнић.
– Лијепо сам се уклопио и у Лици и на Kордуну иако су била тешка времена за цркву. Били смо стрпљиви, освајали смо са љубављу. Са умом, вјером и стрпљењем смо људима приближавали цркву и полако улазили у куће домаћина.
Kако је и сам отац Славко рекао то су биле тешке године за цркву. Срушене цркве за вријеме Другог свјетског рата слабо су обнављане.
– Мислим да се данас цркве на тим просторима више обнаваљају него 50-их и 60- их година. Наши људи нису имали слуха за то, цркву нису гледали као на светињу, него као обичну срушену кућу. Није проблем само што нису обнављане, него су наши људи забрањивали онима који су хтјели да обнаваљају.
Ипак, отац наглашава да се грађевина сруши, обнови или опет подигне, али оно што је заиста битно је да се ствара жива црква.
– Битно је да у души носимо све те наше крајеве, и да пренесемо на младе генерације које су рођене у Олуји и послије Олује. Да знају гдје је мјесто њихових праотаца. Да то носе у себи, ово сада је само исјечак у времену, ко зна гдје ћемо сутра бити – рекао је протојереј Славко Стевановић старјешина Цркве Светог Николаја у Борчи.
Он је прави примјер за то, рођен у Републици Српској, дјецу добио у Лици, службовао на Kордуну, а сада је у Борчи.
„Људски је опростити, а једини је Бог тај пред кога ћемо сви изаћи да нам суди. Треба рећи дјеци да су то чиниле усташе, да знамо, да памтимо и не заборавимо шта нам се дешавало и 1941.године и послије педесет година поново, 1991.године. Ја сам своју прву парохију добио у Госпићу у цркви Светог Ђорђа, и био сам тамо од 1981. до 1991.године. Тај период остао ми је у сјећању, поготово од прољећа до јесени када су пале прве српске жртве. Не могу заборавити тај крај, те људе, поносне, достојанствене… Мени је данас и част и дужност да служим овај парастос и да се сјетим свих тих недужних људи који су страдали. Данас нема цркве у Госпићу (која је подигнута 1785.године), срушена је и није обновљена, нема ни крста и не зна се ни да је икад ту и била, а нажалост нема ни повратника у том крају“, објаснио је отац Славко, који је већ 15 година парох у цркви Св.Оца Николаја у Борчи. Отац Славко, како је навео за „Српско коло“, подигао је цркву у Смиљану у Лици, родном мјесту Николе Тесле, која је посвећена Светим апостолима Петру и Павлу, и у том страдалничком дијелу Лике једино је та црква мјесто, гдје Срби протјерани из ових крајева, могу запалити свијећу за своје најмилије које су изгубили.”
Д.Тодоровић