ПРИЗОРИ ОД КОЈИХ СТАЈЕ ДАХ - ЕКИПА „ПОЛИТИКЕ” СИШЛА У ШАРАНОВУ ЈАМУ, СТРАТИШТЕ НЕКАДАШЊЕГ ЛОГОРА ЈАДОВНО

Read Time:5 Minute, 48 Second

недеља 29. jул 1990.

Искусни београдски спелеолог Данимир Ристић цени да се на дну Шаранове jаме налази слоj људских костиjу дебео до 5 метара. Кад се са дубине од 42.5 метра погледа увис, према сићушном отвору на површини земље, човек мора да помисли у каквом су ужасу умирали Срби и Јевреjи коjи су овамо стрмоглављивани са своjим убиjеним парњацима.

Данимир Ристић први jе сишао у понор у коме су се одиграле
драме много страшниjе него што jе Данте описао у свом “Паклу”.

Велебит, 28. jула

Први човjек из “Политикине” екипе коjи jе сишао у Шаранову jаму jе млади Данимир Ристић, члан Спелеолошког одсека Планинарског савеза Београда. Било jе око 10 часова, дан тмуран тако да jе постоjала боjазан од кише, што би прилично отежало рад сниматеља у jами, коjа jе вертикална и отворена према небу. Али облаци су се нешто касниjе разишли и над густом буковом шумом грануло jе сунце. Упркос свему око jаме jе и даље владао полумрак, тако да су спољашњи снимци морали да се праве уз помоћ “флеш-лампи” и рефлектора.

Други се у jаму спустио Драган Максимовић, а трећи спелеолог дипл. арх. Драган Мировић био jе на површини, надгледаjући спуштање своjих колега и, касниjе, помажући и обезбеђуjући спуштање и извлачење двоjице сниматеља са филмском и ТВ-камером, Миодрага Павловића Цалета и Драгана Марковића, као и нашег фото репортера Жељка Јовановића. Њима jе заиста требала стручна помоћ, с обзиром на то да су у рукама држали камере, а и иначе – jер немаjу искуства ове врсте. Све се одигравало у напрегнутоj тишини. Данимир Ристић jе спретно сишао неколико метара у гротло са упаљеном ацетиленском бакљом на шлему, а онда почео да у стену укуцава први “спит”, специjални алпинистички клин са челичном алком, кроз коjу jе провукао своj резервни конопац.

Спомен-плоча православним архиjереjима и свештеницима коjи су завршили мученичком смрћу у овоj и другим jамама Јадовна

Драган Максимовић са jедном од нађених лобања на чиjем се челу jасно види пукотина од ударца маљем. Незнана жртва очигледно ниjе, као други, данима умирала на дну понора

– Он би сад могао да изађе из jаме чак и кад би овде неко одсекао све конопце – каже Мировић држећи с обе руке нарочите металне хватаче кроз коjе jе провучен конопац на коме виси Ристић.

Ристића не видимо, али видимо у тами jаме титрање светла са његовог шлема и, на изненађење свих, одjедном чуjемо звиждукање.

Ћутимо свако са своjим мислима. Мртви, коjе сада походимо 49 година после њихове трагичне погибиjе, сигурно не би замерили младом Ристићу на том знаку животног оптимизма jер ће он за неколико минута стати на дно Шаранове jаме да би се суочио са истином коjа jе годинама била непожељна…

Већ смо рекли да jе Шаранова jама дубока, према мерењу загребачких спелеолога што су се пре неку годину први у њу спустили, 42.5 метра. То jе, од прилике, висина београдске палате “Албаниjа”. Та дубина, одавде са ивице понора по коjоj краjње пажљиво ступамо због натрулог клизавог лишћа, улива посебну jезу. Помрчина, коjу jе за тренутак растерала ацетиленска бакља на Ристићевом шлему, поново jе испунила гротло овалног облика попреко широко око 4 метра, а уздуж око метар и по. Веома jе добро што jе око jаме накнадно сазидана масивна камена ограда, тако да не постоjи могућност трагедиjе случаjних намерника, као што се десило 1939. године, када jе овамо упало чобанче Бубаш из породице коjа носи надимак Шарани.

Поглед са дна Шаранове jаме: отвор на врху обележен стрелицом подсећа на рупу у
кључаоници – тако то изгледа са дубине од 42.5 метра (снимио Жељко Јовановић)

Дотад се, наиме, ова jама звала Водена, ваљда због воде коjа се у њу слива, због њене вертикалне конфигурациjе. Јами се сада може прићи само с jедне стране, оном истом стазом коjом су газиле хиљаде убиjених… Са стране jе постављена велика црна мермерна плоча у спомен жртвама свештеницима, архиjереjима Петру Зимоњићу, митрополиту дабро-босанском и Сави Трлаjићу, епископу горњокарловачком, као и 51 православном свештенику. Они су после неописивих мука и понижавања, коjе су им посебно приредиле патолошке усташке убице, сви завршили у овоj или другим jамама логора Јадовно. Треба ли бољег доказа да jе ово био геноцид са мотивом верског рата?

С десне стране, такође, на прилазу jами, jош три спомен-плоче коjе су, самоинициjативно подигле породице побиjених. На jедноj од њих, коjе су подигли рођаци из Чаковца и Лудбрега, стоjи: “Погубљени сте недужни и све нас много задужили. Ваши су животи вjечно узидани у темеље слободе”.

Човек не може бити равнодушан и не може да се отме размишљању зашто jе слобода на нашим географским ширинама толико скупа.

Под будним оком Драгана Мировића све се одвиjа по плану: у jаму се спустио и Драган Максимовић, а убрзо затим и сниматељи. Питамо Мировића може ли се десити да доле у jами буде каквих гмизаваца, jер се jедан од сниматеља постарао да екипа буде снабдевена и антивиперином, серумом против змиjског уjеда. Не испуштаjући конопац из руку, чврсто одупрт ногама на два солидна камена избочења, Мировић каже: – Змиjе не живе на тим дубинама… Не веруjем да jе доле ишта живо.

Део екипе припрема се за спуштање у Шаранову jаму чиjи jе
отвор заклоњен зидићем на десноj страни

Око 14 часова из jаме jе извучен филмски сниматељ Миодраг Павловић Цале, приметно блед и избуђен: – Људи, даjте нешто да попиjем… Да се приберем – рекао jе одлажући своjу велику “арифлекс” камеру.

Цале jе човек коjи jе снимаjући гледао разним опасностима у очи и међу колегама важи као весео и духовит, а изнад свега одважан. Још се прича о његовоj “лудости” кад jе, недавно, висећи на скиjи хеликоптера с камером у руци надлетао Руговску клисуру, довикуjући се са запањеним чобанима у околини. Његов колега са “иенџи” камером, Драган Марковић, тврди да после тога Цале ниjе тако изгледао као овде сада.

– Не иде ми у главу да су ово људи могли да чине људима – рекао нам jе Миодраг Павловић Цале и одмахнувши руком кренуо према jедном од два наша “комбиjа” да се одмори.

Последњи jе изашао Данимир Ристић и овако поднео своj стручни извештаj:

Неко се трудио да и ово затрпа камењем и цепаницама, али
узалуд: призор са дна Шаранове jаме

– Јама се при дну прошируjе и рачва у два меандера или, како ми кажемо, “капелице”. Једна од њих се уз главни отвор као паралелна цев уздиже нагоре и сужава толико да се кроз њу не може провући човек, а онда се опет прошируjе и “улива” у главну jаму негде на првих jеданаест метара. У том сужењу нашли смо остатке jедног скелета. Очигледно jе човек, одбиjаjући се од зидове jаме, улетео у таj споредни меандер и завршио заглављен у његовом сужењу… На дну jаме налази се прво слоj сувог лишћа, испод њега jе слоj ситниjег грања, а испод њега велике букове цепанице. Многе од њих су готово труле. Измешане са тим цепаницама налазе се велике громаде камена, али не из jаме, већ накнадно убаченог. То jе иста врста камена од коjег jе прављена ова заштитна ограда. Површина садашњег дна jаме jе отприлике 4 пута 6 метара, а слоj костиjу коjи jе затрпан поменутим материjалом, по мени jе дебео до пет метара, а не само 1.32 метра колико jе обjављено у планинарскоj ревиjи “Наше планине” после експедициjе наших загребачких колега. Из тога се могу извући закључци о количини костиjу, односно о приближном броjу овдjе убиjених људи.

Бранко Ђурица