TD Media

TD PORTAL

Tačno Objektivno Pravovremeno informisanje

14. јун 2024.

TD portal

Balkan može bolje

Скривени геноцид на Косову против Бога и хуманости

0 0
Read Time:24 Minute, 42 Second

Миомир Савић је убијен 1. септембра 2003. године у Церници.

Након што је зликовац бацио бомбу на окупљене Србе, Миомир је од задобијенх рана на нози искрварио наочиглед америчких војника Кфора, који су га касније превезли у базу Бондстил, гдје је подлегао повредама.
Нису дозволили никоме од мјештана да му приђу и подвију рану.

Прије 1999. је радио као саобраћајни полицајац у Гњилану, а након 1999. је радио као учитељ.
Био је непоколебљив и чврстог карактера, истрајан у намјери да остане на КиМ.
Страдао је баш на почетку школске године.
Његово страдање је пољуљало наду у опстанак многим Србима из Цернице.

Данас у Церници живе најхрабрији Срби који чувају успомену на Миомира и све страдале мјештане.

Приче из књиге Исолт Хенри – Мери Волш „Скривени геноцид на Косову против Бога и хуманости“.

Миомир Савић је био млад школски учитељ који је живео у селу Церница у општини Гњилане на источном Косову.
Миомир је био од осјетљиве врсте, човјек од књиге и, као и други Срби, становници Цернице, он је пропатио огромну трагедију, бол и агонију до своје смрти у септембру 2003. када је разнијет испред продавнице у селу, од стране УЧК екстремиста.

Миомир је водио дневник и документовао дане терора нанетог сељанима, бескрајне прогоне, бомбардовања, гранатирања, изведене пуцњаве, пљачке и паљевине. Све је ово било урађено са једином сврхом да натјера Србе да оду из села. Он је документовао уништење њихове имовине.

Свједочио је о првом нападу на цркву светог Илије 7. јула 1999. и доживео је да свједочи и њеном завршном разарању 14. јануара 2000. када је минирана и разнијета у ваздух.
Није доживео да вам исприча своју причу али ће живјети кроз ријечи свог дневника и, као резултат тога, трагични догађај опсједања Срба из Цернице никада неће бити заборављен. Сви животи имају значај и ја осјећам част што преносим теби, читаоче, тужне, трагичне догађаје из његовог кратког живота ( 1968- 2003)

Ово што ћете да прочитате је укратко написана прича о Косову .

Миомир Савић је учио дјецу у Церници док не стасају да крену у средњу школу. Као веома поштован члан заједнице, познат по посвећености својој професији, образовању и учењу, природно је што је одлучио да води дневник догађаја како су се одвијали у селу. Први увод је написан 14. јуна 1999.

Албанци су покренули први напад на српске куће у селу 14. јуна 1999., убрзо након уласка НАТО/КФОР трупа на Косово. Напад је био покренут из Самкић махале, дијела села потпуно насељеног Албанцима. Мета су биле српске имовине и многе српске куће су биле оштећене ватреним оружјем. Нападачи су пуцали неселективно у сваку српску кућу али срећом није било губитака. КФОР није интервенисао. Ово је само била проба за оно што је услиједило према дневнику од 14. до 28. јуна, ови напади нижег интензитета су се настављали сваког дана почевши у сумрак. У дневним сатима лична имовина као што су аутомобили и животиње са фарми су крадени преко нишана/ на пушкомет.

Онда 28, јуна 1999., када Срби славе Видовдан, напади су се интензивирали и велики број Албанаца наоружаних разним типовима ватреног оружја су напали Србе. Пуцњава на српске куће је трајала три сата и оштетила многе од њих. Један старији човјек, Славко Савић је умро од срчаног удара скоро сигурно изазваног шоком услед три сата напада. КФОР је био упадљив у свом одсуству. Није неразумно закључити да су се у овом тренутку нападачи осјећали охрабрени изостанком одговора КФОР-а јер су, од тада, напади постали непрекидни и смртоноснији.
На дан 2. јули 1999.

Добривоје Костић је постао први од многих Срба киднапованих у Церници. Одведен је у бивши Дом Југословенске војске у Гњилану и био пребијен, у ланцима и испитиван прије него је пуштен. Он је један од пар њих који су успјели да побјегну из канџи УЧК.

На дан 7. јула 1999. Албанци су просули бензин око главног улаза у цркву Свети Илија и оставили крпе натопљене бензином на вратима. Онда су бацили двије ручне гранате да пробају и покрену бензнински пламен. Срећом овог пута само мали број оштећења је био нанет спољашњем дијелу цркве/ екстеријеру.

На дан 8. јула 1999. Албанци су започели нову тактику, испаљујући метке из шуме близу села. Они су подметнули пожаре у неколико кућа и амбара. Много спремљене хране за стоку је било уништено тјерајући многе Србе да продају животиње јер нису могли да их хране и напади на људе који су радили у пољу су постали све учесталији. Напади из ватреног оружја и пуцњи са велике дистанце у сељаке у њивама су се наставили до краја 1999. Као резултат, српски сељаци нису могли да иду у своје њиве, нису могли да сеју или пожању свој род и нису могли да хране своју стоку. Са обзиром на недостатак њихове слободе кретања, једини извор средстава за живот је био угушен.
Како су се дани претварали у недеље, напади су настављени:

  1. јули: српске куће спаљене. Амбари Живојина Костића и Звонимира Јанковића су спаљени. Кућа и амбар Уроша Стојановића су оштећени.
  2. јули: Део куће Миланке Стојковић је изгорео.
  3. Јул: Остатак куће Миланке Стојковић је изгорео.
  4. Јули: Пастири, укључујући и дјецу, који су водили стоку на пашу су нападнути.
  5. Јули: Срби славе дан светог Петра. На групу Срба је пуцано испред продавнице Марка Петровића. Драго Живковић из оближњег села Партеш, Саво Петровић и дјеца власника су повријеђени.
  6. јули: српски пастири су опет нападнути док су чували стоку.
  7. Јули: Ручна граната је бачена на кућу Небојше Стојановића.
  8. Јули: КФОР је претражио кућу која припада Небојши Стојановићу која је претходног дана нападнута и он је ухапшен и одведен под надзором КФОРа. Био је притворен пет дана.
    Миомиров дневник бележи да, када је српска кућа била нападнута или оштећена, КФОР би дошао и претресао оштећену кућу. Ово је постајало свакодневна рутина.

„Умјесто да гоне терористе који су изводили нападе на Србе и њихове куће и имовину, КФОР војници би претресали српске куће које су биле циљане и малтретирају и затварају Србе.“ Један амерички КФОР војник је рекао Миомиру да су „Срби бацали гранате сами на себе“.

Јула 20, два дана након што је Небојша Стојановић био ухапшен, његов 55 година стар отац Божидар, који је био инвалид, је био упуцан близу куће. Жртва је била убијена на лицу мјеста пуцњем у главу испаљеним из непосредне близине. КФОР је био неспособан или можда невољан да идентификује а камоли да гони убицу који је убио у сред бијела дана.

Напади на куће су настављени. У међувремену КФОР константно притвара Србе из села након што им претреса куће. Један амерички КФОР официр је признао једном Србину из села да је КФОР тако радио због дојава Албанаца из села против њихових српских комшија.

На дан 22. јули 1999. двије ручне гранате су биле бачене у двориште Миомира Симића, једна експлодира а другу касније уклања КФОР. Убрзо после, КФОР је упао у куће двојице Срба Светислава и Миливоја Спасића. Они су оштетили њихова имања и приморали чланове породице, укључујући и петоро дјеце узраста од 3 мјесеца до пет година, да чекају испред куће од 2 до 4 х ноћу док су они наводно претраживали кућу у потрази за оружјем. Као што читалац може да замисли, Срби становници Цернице, као што је јасно из Миомировог дневника, су осјећали да КФОР није само затварао очи пред етничким чишћењем села већ да су саучествовали са извршиоцима злочина тако што су, у једну руку, оптуживали жртве а у другу руку И не покушавају да нађу злочинце и примјене закон.

Како је вријеме текло, из јула у август, напади су се наставили: напади пушкама, бомбама, крађе, разарање имовине. Ипак, КФОР и даље само хапси Србе и чак повремено претресају куће Срба у пратњи Албанаца из села. Звук ракетних граната које се разбијају о куће Срба је постао ноћна пјесма у селу Церница која се понављала током љета и ране јесени 1999.

  1. септембра 1999. нападнута је, и то не први пут, кућа Владимира Савића, Миомировог оца. И док су се Миомир, његова супруга и двогодишњи син спремали на спавање, тек што су ушли у спаваћу собу, бачена је бомба на прозор. Срећом, одбила се о прозорско стакло и експлодирала напољу. Нападачи су виђени како бјеже и чак су идентификовани, али, као и увијек, Кфор против њих није предузео ништа. Умјесто тога, нашли су за сходно да ухапсе Миомира и да претраже неколико оближњих српских кућа.
  2. новембра 1999. године национални празник Албаније локални Албанци прослављали су дивљајући кроз село, пред очима припадника Кфора, који су у селу стационирани. Колима су непрекидно кружили улицама села, машући заставом Албаније, каменовали куће и пријетили да ће да побију све Србе у Церници. Оштетили су многе куће и баште, и као што Миомир бележи у свом дневнику: „Срби су немо посматрали из својих домова, уплашени за своје животе“.

Ево шта каже запис 3. децембра 1999. године:

„Један од најтрагичнијих догађаја десио се у Церници трећег децембра. Уз куће Слободана Васића и Драгана Петровића, смјештених на граници српског и албанског дијела села, у махали Смекићи, постављена је велика количина експлозива. Експлозив је даљинским управљањем детониран у 18 часова.
Експлозија је комплетно уништила обје куће. У тренутку експлозије, уз Слободана Васића, његова супруга Благица, њихов 11 годишњи син Игор, рођак власника куће Горан Васић и комшија Тихомир Трифуновић су били у кући.
Благица је убијена у експлозији и сахрањена је на сеоском гробљу следећег дана. Други чланови породице су били тешко повријеђени. Једанаестогодишњи дјечак, Игор, је био блокиран испод рушевине на два сата. Више од пола сата КФОР је спречавао комшије које су се окупиле на лицу мјеста да помогну повређеном дјечаку заробљеном испод рушевина. Тек након што је почео да плаче за помоћ, КФОР им је дозволио да извуку дјечака напоље. Запис дневника свједочи:

“албанске комшије из сусједне куће, Абдурахим Хасани је евакуисао своју породицу прије него је експлозив детониран. Терористи су користили његову имовину да поставе експлозив.”
После овог трагичног доживљаја Слободан Васић се иселио из села са својом дјецом.
Година 1999. се завршила у истом маниру. Миомиров дневнички запис гласи:
“На захтјев Албанаца КФОР је отказао полицијски час због Новогодишње прославе. Албанци су славили пуцајући у српске куће.
Упркос бројним рупама од метака на кућама, амерички војници су инсистирали на томе да су Албанци пуцали само славећи нову годину.”
Четрнаестог јануара 2000. После многих претходних напада, црква светог Илије је коначно била уништена великом бомбом. Црква је стајала на 70 метара од зграде коју су заузели КФОР који очито нису примјетили ништа.

Миомиров запис за 28. Фебруар 2000. открива:
“Бројни покушаји Срба из Цернице да усмјере пажњу америчких војника на повећано насиље су били игнорисани. Албанци су то видјели као охрабрење И подршку терористичким акцијама против Срба у Церници.”

Исто тако, вриједно је цитирати запис дневника 24. Марта 2000.:

“Албанци су славили прву годишњицу бомбардовања Југославије. Палили су ватре на десетинама мјеста око села.
“Најозбиљније малтретирање Срба се десило у Доњој махали. Албанци су палили ватру поред српских кућа И каменовали кућу Срећка Савића ( који је био у свом дворишту) И кућу Миодрага Спасића. америчке КФОР трупе су само дошле да спријече тучу између Срба и Албанаца, И не да заштите Србе од малтретирања. Иако су се Албанци опирали и конфронтирали са КФОР-ом, ми смо били ти који су претресани и малтретирани а не Албанци. албански преводиоци који су радили за КФОР су отворено подржавали терористе. Један од преводиоца је чак рекао:” Пуцајте, и ако је неопходно- убијте Србе за независно Косово!” КФОР није ни претражио ни ухапсио ни једног јединог Албанца. Сви Срби су били постројени ( као за стрељање) и држани су тако два сата.
Чак и кад је један од извршиоца био ухваћен, ништа није урађено.

Миомиров дневник за 4.април 2000. даје примјер.

“Три гранате су биле испаљене на кућу Драгише Митровића. Двије од њих су погодиле амбар И експлодирале а трећа није експлодирала.У вријеме напада, група српске дјеце и тинејџера је играла фудбал у амбару и двојица од њих, Живко Нишић и Добривој Трифуновић су били повријеђени у експлозији. Извршиоц је био идентификован и ухапшен, и бацач граната је био преузет. Након што је изјавио да му није била намјера да убије никог и да је само хтео да заплаши Србе, извршиоц је пуштен из притвора. Активно је учествовао у бројним нападима против Срба у будућности. КФОР је оправдао своју одлуку да га пусти чињеницом да је он припадао мањини.”
Срби су ово схватили као јасну поруку подршци албанском плану да преживјели Срби треба да буду довољно заплашени и да напусте село заувијек.
“ Након тог напада, Срби су апеловали на међународну заједницу да пошаље своје представнике у Церницу да свједоче малтретирању и терору којима су Срби били изложени.”
Представници Срба су се састали са локалним америчким КФОР пуковником Шредером 13. Априла 2000. Миомиров дневник је убележио следеће:

“Пуковник Шредер је, користећи псовке, наставио да оптужује Србе током цијелог састанка”.

На дан 9. Маја 2000., дневник бележи да су Албанци бацили гранату на српску продавницу озбиљно повриједивши Срећка Савића и наносећи мање озбиљне повреде неколицини Срба. Свједоци напада су позитивно идентификовали извршиоца као старијег официра у Косовском заштитном корпусу. Ни једна акција није предузета од стране КФОР-а или било које друге управе које су требале да контролишу Косово.

Један од најгнуснијих злочина у Церници десио се 28. Маја 2000. Наоружани Албанац је отворио ватру из аутоматског оружја на продавницу Звонимира Јанковића. Четворогодишњи Милош Петровић који се играо испред продавнице је био убијен , као и двојица одраслих Тихомир Симијоновић и Војин Васић. Петар Јанковић и Зоран Столић су били рањени. Свједоци су видјели наоружаног човјека и идентификовали га као Африма Зећирија, Албанца из Смакић махале. Виђен је како трчи враћајући се својој кући која је на само 200 метра удаљена од мјеста злочина. Миомиров дневник сажето каже:

“Амерички КФОР је спровео дугу и бескорисну истрагу злочина. Међународне организације и судство су такође били упознати са овим случајем. Убица је и даље на слободи.”

Читаоц може са правом да се пита како човјек може да убије четворогодишње дијете и двојицу одраслих и, упркос томе што је позитивно идентификован ( препознат) од стране неколико свједока, остане слободан и без одговорности за свој злочин.

Потресно, Миомиров дневник 30. Маја бележи:
“Има по пар Срба мање у овом дијелу села свакога дана.”

Запис за 2. Децембар 2000. гласи:
“Кућа Верке Стајић је на удару. Ова стара жена је последњи преостали Србин у овом дијелу села. Стратегија Албанаца је јасна. Користећи сва расположива средства, Срби морају бити приморани да оду. Најрањивији су они који живе на периферији села или поред албанских комшија.”

Као и обично, 31. децембар је 2000. године слављен цјелоноћним оргијама оружаном ватром усмјереном ка српским кућама. Ујутру стотине рупа од метака су могле да се преброје. КФОР није интервенисао нити истраживао.

КФОР је стигао у село 28. априла 2001. у великом броју. Успоставили су полицијски час у селу и претражили и српске и албанске куће. Парастос убијенима 28. Маја, који је био планиран за тај дан, је морао да буде отказан.

Запис у дневнику за 5. Август 2001. се тиче Миомира и његове породице директно. Он пише у трећем лицу што на неки начин осветљава ситуацију оштрије него да је писао о себи у првом лицу једнине. Миомир, школски учитељ и ерудита, бележи догађаје чак и руком. Све жртве су третиране једнако, чак и кад су жртве чланови његове породице. Вриједно је прочитати исказ тога дана:
“Ручна граната је бачена на кућу Владимира Савића, за кога је првобитно саопштено да је убијен на лицу мјеста. Граната је експлодирала два метра од главних врата и озбиљно ранила Владимира и његову жену Станицу. КФОР-ови људи, који су брзо дошли на лице мјеста, умјесто давања прве помоћи рањенима покушали су да ухапсе њиховог сина Миомира, који је био у кући са својом женом и њихово двоје дјеце у вријеме експлозије.
Пошто су војници одбили да помогну рањенима, њихов син их је унео у свој ауто и одвезао без пратње у грчку војну базу у Барту, где је такође био одбијен за било какву помоћ. Не знајући шта да ради, продужио је и до америчке војне базе Бондстил. Након што је већ стигао до капије, грчки војници су му се придружили.
Персонал базе је одбио да прими цивиле и инсистирали су да је то војна болница и да, умјесто ту, жртве треба да буду одведене у Приштину. Ипак, због тешког стања рањених, примили су их у болницу и после три дана лијечења, пребацили их у Косовску Митровицу, прво у Јужну а онда у Сјеверну Митровицу.
Обје жртве су унакажене и инвалиди су данас.
Извршилац није никада пронађен.”
Миомир је био један у низу Срба који су приведени од стране КФОР-а док су скупљали пасуљ у пољу 12. августа 2001., упркос томе што им је дата дозвола да иду у поље дан раније од стране америчког КФОР-а. Тог дана село је било блокирано од стране КФОР-а и сво кретање је било забрањено наводно због гранатирања Срба. Међутим, бившим УЧК члановима, који су сада постали персонал Косовског заштитног корпуса и/или представници села у скупштини општине Гњилане, је било дозвољено да се крећу слободно. Ово је било упркос чињеници да је митраљез био нађен тога дана у кући једног од представника Албанаца.
Миомиров дневник наставља са наизглед бескрајним бележењима гранатирања И пуцњаве, изведених свих некажњено.

Запис његовог дневника за 14. Септембар 2001. бележи:
“Синови Фериза Меметија и Гахи Меметија су се јавно хвалили у селу да су плаћени са по 200 немачких марака за сваку гранату коју су бацили на Србе.”

Записи за 2002. годину су једнако суморни. Своде се на причу о застрашивању, понижавању, малтретирању, нападима, тешким тјелесним повредама и убиство. Некажњиво! Миомир, као последњи школски учитељ у константно смањујућој српској заједници, очигледно је осјећао потребу да бележи детаље онога шта се стварно дешавало. Његов дневник је важан регистар свакодневног истребљења његове заједнице без обзира на узраст или пол. Последњи запис у његовом дневнику гласи:

“Трајан Трифуновић, рођен 1963., отац двоје дјеце, био је убијен на лицу мјеста, на периферији села званом Видина. Убијен из непосредне близине.
Двојица осумњичених са позитивним тестом парафинске рукавице који доказује да су пуцали из ватреног оружја раније тог дана, су били ухапшени. Оружје којим је убиство изведено је такође било преузето. Осумњичени су под истрагом. Очекивали смо да ће бити пуштени ускоро и питали смо се: Ко је следећи?”
Пошто је то био последњи запис у Миомировом дневнику, неко би могао да се пита: да ли је имао неки предосјећај сопствене смрти? Наравно, сви Срби који су живјели у Церници мора да су размишљали о својој смрти и што се тога тиче, још увек размишљају.

Миомир Савић је 31. Августа 2003. године седео испред једног од пар преосталих малих српских кафеа са неким пријатељима дискутујући о плановима за почетак нове школске године следећег дана. Албански терористи су бацили ручну гранату на кафе и побјегли. Експлозивна направа је детонирала скоро моментално озбиљно повредивши Миомира. Губио је много крви из ногу. Људи су покушали да му помогну али када је амерички КФОР стигао одбили су да дозволе било коме да га дотакне. Лежао је тамо више од два сата искрваривши на смрт. Албански медицински радници су дошли из Гњиланске хитне помоћи, један хирург и три медициснке сестре. Фактички су се залагали код КФОРа да им буде дозвољено да помогну Миомиру.
Међутим, били су одбијени. Миомир је лежао тамо испред кафеа изкрваривши на смрт и амерички КФОР му није помогао нити је дозволио икоме другом да му помогне. После два и по сата лежања тамо, са обје ноге озбиљно повријеђене, хеликоптер је стигао да му донесе медицинску помоћ из Бондстила али до тог стадијума је било превише касно и он је коначно умро усред америчких КФОР војника. Можда су само пратили наређења!
Двије ствари на које је Миомир стално указивао у свом дневнику су биле да су Албанци нападали док је амерички КФОР нишанио жртве, Србе. Страшна је иронија што је то, што је Миомир описивао у свом дневнику, задесило и њега самог.
Једнако је иронично што је Марцие Реис, шеф америчке канцеларије у Приштини, у то вријеме одговорила на овај напад говорећи:
“Бесмислено убиство Миомира Савића у недељу увече је трагедија која представља ништа мање од напада на све добре и разумне људе на Косову.”
Др. Милорад Тодоровић који је био министар у влади Косова у то вријеме, написао је писмо Министру здравља у Приштини жалећи се на третман спроведен над Миомиром у његовим последњим сатима. Никада није добио одговор.
Људи као што је Миомир су били препознати као непријатељи новог Косова, претња ономе што је било створено јуна 1999. Ово су типови људи који морају бити протјерани или истребљени, невини, вриједни школски учитељи. Глас Миомира Савића говори из гроба. Иако њега нема, његов дневник ће наставити да живи.

Треба запамтити и исказе других очевидаца. Српски сељани наводе да су, у јуну 1999. чланови УЧК у униформама били транспортовани до периферија села хеликоптерима америчког КФОРа. Сељани су видјели наоружане људе у камуфлажним униформама са УЧК ознакама на раменима како излазе из хеликоптера америчког КФОР-а близу села Трпезе, сасвим близу Цернице. Након слијетања они су покренули напад на Србе из Трпезе села, убивши троје и протеравши све остале. Данас Срба нема у селу Трпезе. Овај напад је био само почетак, како показује Миомиров дневник. Тамо је била немилосрдна кампања застрашивања, малтретирања и напада од стране оних које су медији описивали као албанске екстремисте. Предсједник Србије Борис Тадић је позвао КФОР да заштити Србе Цернице тек у фебруару 2006. Након што је још једна српска кућа била уништена паљењем. Господин Тадић је приметио да је ово била 45. српска кућа уништена у Церници од јуна 1999. До средине 2003., 12 Срба из села је било убијено али нико није био оптужен за та убиства нити за кампању насиља упереног против Срба у Церници.
Као што је забележено у Миомировом дневнику, српска православна црква Свети Илија је била разнијета и уништена 14. јануара 2000. упркос чињеници да су америчке КФОР трупе биле стациониране на мање од сто метара од ње. Од тада је обновљена дијелом уз финансијску помоћ канадске добротворне организације и била је под надзором америчког КФОР-а до 2005. године 24 сата дневно 7 дана недељно. Црква Светог Илије је релативно нова, изграђена 1933., али један документ који датира из 1512. односи се на цркву села Церница , свједочећи дугачку историју православног хришћанства у селу.
Једна занимљива ствар коју треба примјетити је да, када сам посјетила село после погрома у марту 2004., и отишла у цркву, сазнала сам да је штитио амерички КФОР. Тамо су била тројица љубазна млада војника из Калифорније и један са Флориде. Дјеловали су мало изгубљено сједећи на узвишењу поред новообновљене цркве коју су морали да бране. Тројица сурфера калифорнијска и ветеран из Мајами бича који стварно нису знали гдје су се налазили и због чега. Са тог видиковца доминирала је хоризонтом нова, велика џамија и они су питали мене и људе са мном да ли смо ми изградили џамију. Ја сам била мало изненађена питањем и увјерила сам их да ми нисмо и истакла сам да је било прилично вјероватно да је, као и за све нове џамије на Косову, новац скоро сигурно дошао од Саудијске Арабије и других вехабијских земаља. Они су изгледали мало збуњени овим новостима јер су за такву могућност први пут чули.
Тренутно у Церници живи само нешто преко стотину Срба од тачно 857 њих колико их је било у јуну 1999. Од оних који су избјегли, око 200 живи у трећим земљама док су остали избјеглице у Србији и Црној Гори. Одприлике 3.000 Албанаца сада живи у Церници. Од како сам почела да посјећујем село, број Срба се смањивао сваке године. Сада, они преостали живе у 40 домаћинстава, сви у једној улици.

Став оних који су одговорни за њихову сигурност је можда најбоље сумиран искуством једне српске породице чију кућу су нападали неколико пута од јуна 1999. Знам ту породиу лично и њихова прича тачно потврђује детаље из дневника Миомира Савића. Једном приликом гранате су биле бачене у предњи део њиховог дворишта. Убрзо након тога амерички КФОР је стигао и притворио двоје старијих станара куће која је нападнута. Били су везани лисицама док су амерички војници претраживали кућу. Ништа није било нађено. Такво понашање доводи у питање неутралност неких КФОР контигената задужених да бране људска права на Косову. Посјећивала сам ову кућу неколико пута током година.

Двоје старих становника куће су били типични Срби руралног Косова- гостопримљиви, снажно везани за своју земљу и њихову културу. Могли су да разумеју зашто су били стално под нападима као и сви остали Срби из села. Албанци су хтјели да их протјерају и да тврде да је село њихово. Оно што нису могли да разумеју је зашто међународна заједница није ништа предузела да заустави нападе, зашто су њима стављене лисице на руке након што је њихова кућа нападнута. Њихова кућа је била нападнута шест пута од 1999.

Нико никада није био ухапшен у вези са нападима осим наравно двоје старијих људи који су били притворени и чак са везаним рукама док су у њиховој кући тражили оружје. У неколико прилика амерички КФОР их је истјерао из њихове куће у њихово двориште и везао их у раним јутарњим сатима. Гдје је правда у свему овоме? Почетком 2006. је жена власника куће умрла од рака, који се несумљиво закомпликовао усред стреса у претходних пет и по година.
Заједница Цернице није само угрожена, она је практично изумрла. Тамо је стална кампања малтретирања и застрашивања коју безбједносне снаге, амерички КФОР, УНМИК полиција и Косовске полицијска служба нису вољне или способне да зауставе. Још горе, нико у међународној заједници изгледа да није спреман да говори отворено о свакодневној стварности, о томе како је бити неалбанац на Косову.
Наравно, становници општине Гњилане су врло свјесни напада, малтретирања, застрашивања које постоји од како су је УН и КФОР преузели. Они су их били врло свјесни и прије горепоменутог преузимања од стране међународних „хуманитарних интервенционалиста“.

Раних 1990. пуковник Југословенске војске ( који је желео да буде анониман) по струци електротехнички инжењер, посјетио је општину да испита велику фабрику електричних компоненти у циљу одлучивања да ли су исплативе даље инвестиције у фабрику од стране Југословенске владе. Њена препорука у то вријеме је била да би, инвестирање у фабрику под околностима које су преовлађивале у Гњилану, био бачен новац. Донијела је одлуку упркос томе што јој је било понуђена најновија технологија Сону телевизије ( тада скоро недостижна у Југославији) од стране једног од менаџера фабрике, етничког Албанца.

Узгред, тим стручњака који су посјетили фабрику у Гњилану су ручали у закључаној соби опкољеној наоружаном стражом за случај напада албанских екстремиста.
Има много прича у вези са стандардима и будућим статусом Косова. Са обзиром на искуство из Цернице, неко може само да закључи да су међународна заједница у цјелини а нарочито САД, одлучили да жртвују појам о људским правима и демократији и да наметну солуцију за Косовско питање. Термин „Реална политика“ у оваквим околностима је еуфемизам за етничко чишћење , геноцид иронично постигнут у име “ хуманитарне интервенције“ и „да би се бранила хуманитарна права“.

НАТО снаге су се бориле и освојиле свој први рат уз пратњу хвале жељених и лаковјерних западних медија. Српска заједница Цернице би испричала другачију причу ако би ико изабрао да је саслуша. Упркос чињеници да је мртав, ријечи Миомира Савића још увек звоне и јасно пружају истинито свједочење о догађајима у Церници од јуна 1999.
Још један случај из Цернице је прича о Милораду Симићу. Његова кућа је била у центру села. Била је то велика кућа на стратешкој локацији. Била је нападнута 27 пута са 104 гранате. Његову кућу је амерички КФОР претраживао 12 пута. Он је само још један примјер кампање терора упереног против Срба Цернице и немогућности или безвољности америчких трупа КФОРа да интервенише. Не само да они нису интервенисали већ су и кривили жртве и затварали очи пред тим ко су били извршиоци. Под таквим сталним баражом напада Милорад Симић се преселио у оближње село Доња Будрига у нади да ће се ствари поправити. Међутим, он је сада у болници у Нишу у веома лошем здравственом стању. Његово искуство у Церници му је уништило здравље и физички и ментално. Нико никада није био ухапшен у вези са нападима на кућу Милорада Симића. Једина ствар која успјева у Церници, на крају, је стратегија ангажовања Албанаца да се отарасе Срба и свих њихових трагова. Успјели су и достигли су свој циљ. Неко сада има Милорадову добру, велику кућу у центру села, вјероватно до овог тренутка регистровану под новим именом, у новом катастру. Нико не поставља питања! Једна сигурна ствар је да они сви воле Америку и то сигурно не чуди!

Позициониран на улазу у село недавно је постављен споменик за помен подвигу УЧК. Слични споменици су били подигнути свуда по Косову и заступљени су у Метохији, западном дијелу покрајине, гдје се дешавала већина борби између УЧК и српских безбједносних снага. Ови споменици су били изграђени у подручјима и селима које су УЧК очистили после доласка НАТО снага у јуну 1999. и свједочење су терору спроведеним над недужним становништвом. Многи од ових споменика су сада учвршћени у ономе што су прије 1999. била села насељена претежно Србима или мјешовита села и сад су само историјске ознаке и сведочења УЧК верзије историје.

Оно што је занимљиво у вези са спомеником у Церници је листа од шест имена УЧК чланова; оно што особе које посјећују село треба да схвате пред тим спомеником је да су ти „хероји“ умрли борећи се за УЧК у Церници. Међутим, ни један Албанац није никада убијен у Церници. Ни један! Било је мало или ни мало борби на истоку Косова уопште. Само два од тих имена на споменику су били чланови УЧК и били су убијени борећи се свуда, само не у Церници. Дугогодишњи становник села ме је обавјестио да су друга четворица, поменути на споменику, погинули у саобраћајним несрећама или природном смрћу. Ово подсјећа на изјаву Канадског генерала Луис Мекензија у његовој књизи и цитирам га, “ Изиграли су нас као Страдиваријусову виолину…бомбардовали смо погрешну страну“.

Миомир је убијен на данашњи дан 2003. године.

Текст превела: Александра Вулевић

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Pin It on Pinterest

error: Sadržaj zaštićen autorskim pravima. Za eventualne sporove zadužen je sud Velike Britanije