
“На гробљу у Г. Забрђу се налази „Трпеза“ и она је служила као молитвиште, а 1907. године поред ње је подигнуто на дрвеним стубовима једно звоно, те су се ту обављала богослужења. По свој прилици, на том мјесту је била црква, на шта указују сва казивања мјештана. Камена трпеза је вјероватно била часни престо у тој цркви. Данас је то мјесто гдје се служе „пољске молитве“.
Аутор: Д.Тодоровић

Читајући много књига и текстова на друштвеним мрежама, тражећи истину о овој теми све више постоји доказа да је “трпеза” уствари била олтар у старој цркви у Г.Забрђу.
Алија Ћатић, учитељ из Кораја 1901 године пише: “Распитивајући даље о реченом “Црквишту” приповједао ми је тутњевачки парох г.Ђорђе Јовановић ово: “На Црквишту у Корају била је некада православна црква, која по божијој Провидности “побјеже” у Србију, али је њена часна трпеза остала у горњо-забрђанском гробљу, гдје се и данас налази. Трпеза је равно избрушена плоча која има у средини издубљену локвицу у коју се налије мрвичак воде, те ју свештеник благосива недељом, или којом локалном светковином, Благословљеном водицом народ се умива поради здравља. Ако случајно нема свештеника, народ ће се и сам уз ову трпезу молити”

-
У првим османским пописима становништва 1548. године, нигдје се не спомиње да у корајској жупи има православна црква, што значи да Османлије у жупи нису затекли ни једну православну богомољу, али према народним предањима и остацима дијелова цркве под земљом на локалитету „Црквиште“, као и према пронађеним предметима, доказано је да је православна црква постојала, подигнута за вријеме Немањића, и да је порушена под притиском папе. Дакле, источни дио корајске жупе, односно нахије, насељавали су православци.
-
По овоме закључујемо да је православна црква већ била срушена до 1548 године. Иначе православна црква у Корају изграђена је за вријеме владавина Немањића, дакле између 1166–1371 године. Угарска и папа захтјевали су сузбијање “јеретичке цркве”. Већ 1234. године, двије године после доласка Стефана Матеја Нинослава на власт, из Угарске је покренут велики крсташки поход. Папство је том походу дало велики значај, једнак савременим настојањима да се покрене Пети крсташки рат. У том походу вјероватно је и срушена православна црква у Корају. Историја памти наредбу папе о рушењу под оправдањем “Не може јеретичка црква бити тако близу католичког самостана у Корају”. Наредних година послије 1234. године материјал од цркве је негдје пренијет и од њега је вјероватно изграђена црква. Од те цркве према историјским чињеницама остао је олтар. Тај олтар из Немањићке цркве стар више од 8. вијекова налази се у Горњем Забрђу. Закључак је да је у Горњем Забрђу изграђена православна црква још у 13. вијеку и да је постојала све до око 1878. године. Када је вјероватно запаљена од стране турске власти као освета због Српско-турских ратова који су вођени између 1876 и 1878. године против османског царства од стране Кнежевине Србије[1] и Кнежевине Црне Горе.[2] Завод за заштиту споменика Републике Српске био је љетос на овој локацији и још увијек чекамо резултате те посјете.
Ево још мало историјских чињеница о постојању православне цркве у Корају, која је касније премјештена у Горње Забрђе:
- Из рукописа Хајрудина Дењагића…
“… и заиста на источној страни Kораја уз саму цесту постоји мало узвишење тзв. Црквиште, а од њега и локалитет Варош, познато као једно од најзначајнијих неолитских насеља у сјеверној Босни.
Тачан датум градње цркве нисам нигдје пронашао, али према осталим подацима подигнут је у првој половини 13. вијека.
Послије откривања темеља бившег католичког самостана, са сигурношћу се може рећи да је историчар Ханџић, као и други путописци који су до сада писали о постојању самостана у Kорају, пронашли наводну локацију самостана, али су је замијенили са локалитетом „Црквиште“ јер је „Црквиште“ мјесто гдје је некада била православна црква.”
“Из тадашњих пописа се може закључити да је у корајској жупи прије доласка Турака било и православних становника, што потврђују и остаци православне цркве „Црквиште“, која је саграђена у 13., а порушена по налогу папе у 14. стољећу, чији остаци још увијек постоје на наведеном локалитету.”
Пише Дењагић.
Из књиге Слободана Лукића о Богутовом селу сазнајемо:
“… За време турске окупације о изградњи православног храма у селу се није могло говорити, пошто турска власт то није дозвољавала јер је постојала већ изграђена црква у Горњем Забрђу, чији свештеник је истовремено био богутовачки парох. Доласком нове аустроугарске власти 1878. године, били су створени услови за изградњу, али се верска служба и даље обављала у другим парохијама”
Знајући да је Турска владала овим подручјем до 1878. год. закључујемо да је до тог периода постојала црква у Горњем Забрђу. И да је то највјероватније била баш та црква којој је трпеза била олтар у истој.
Даље С.Лукић пише: “…Због тога су становници Мукате и Станковића учествовали у изградњи нове камене цркве у Горњем Забрђу, на Трпези. Црква је заједнички изграђена 1913. године за потребе парохијана Богутовог Села и Забрђа.”
Пошто се у тексту наводи “нове камене цркве” логичан закључак да је постојала и стара која није била од камена него претпостављамо, од дрвета. Постоји и прича да је у Г.Забрђу постојала још једна црква али на сусједном Драгића брду. Да је била изграђена од дасака и да је вјероватно срушена од стране Турака или је изгорјела. Али пошто о тој цркви нема историјских чињеница нити писаних трагова, од исте информације ћемо се оградити. Иначе свако мјесто гдје је некад била црква, Срби зову “црквиште” и слично, што није случај са поменутом локацијом на Драгића брду што даје закључак да ту цркве није ни било. Него да је црква у садашњем гробљу била тај објекат који се помиње у наредном предању и да је био од дрвеног материјала па и вјероватно покован даском.
У књизи “Забрђе споменар” Љубе Петровића Сарића постоји једна легенда у којој се каже -“Има свједочанстава да је на Драгића Брду постојала црква брвнара, а предање даље каже да су са ове цркве одлетјеле двије даске и једна је пала на мјесто гдје је манастир Драгаљевац, а друга на мјесто данашњег храма у Прибоју”
Ако знамо да је у Драгаљевцу подигнут 1879. године храм од дрвета. А у Прибоју на мјесту званом „Молитвиште“ тј. на мјесту гдје се налази данашња црква 1880. године отпочела је градња омање дрвене зграде покривене даском, прве цркве у Прибоју. Значи да можда и има истине у овом народном предању. И да је црква у Горњем Забрђу постојала до 1879 када је, како смо већ написали “нестала”. Да би лакше изградили своје цркве у Прибоју и Драгаљевцу, а пошто су Турци вјеровали у стара предања, вјероватно су Срби из Прибоја и Драгаљевца дошли у Горње Забрђе и са срушене цркве узели по даску и преко ноћи оставили на данашњим мјестима цркава. Османлијама су рекли да је то “божије давање и да ту се мора направити богомоља иста каква је већ била у Горњем Забрђу”. Добили су дозволу Турске а затим и Аустроугарске.
Дакле, ако Завод за заштиту споменика Републике Српске докаже да је “Трпеза” у Горњем Забрђу олтар из Немањићке цркве у Корају из 13. вијека онда смо на прагу великог историјског открића непроценљиве историјске вриједности и за Српску православну цркву а и за читав Мајевички крај. Тако би и Угљевик добио веома битну туристичку дестинацију вјерског туризма. Остаје да неко стручнији подробније истражи ове чињенице и да добијемо доказ овој теорији.
Истраживао и аутор текста Д.Тодоровић/Угљевик 2022/2023
Кориштени извори:
Алија Ћатић “Биљешке о Корају”
Хајрудин Дењагић “Баштина сјевероисточне Босне”
Лукић, Слободан (2004). Богутово Село – село које о(п)стаје. Бијељина.
Љубо Петровић Сарић “Забрђе споменар”
Друштвене мреже..