Од „Српских земаља“ до данашњих државних граница, више од два вијека политичких промјена оставила су сложену слику положаја српског становништва широм региона
Све до тридесетих година 19. вијека уобичајен назив за државу међу Србима био је „Српска земља“ или „Српске земље“. Више области, данас чак три независне државе, сматране су широм Европе „српским земљама“. Тако је било све до стварања југословенске државе. Тада су два процеса све из основа измијенила. Један је био постепено груписање српског народа у Србији, други стварање самосталних, а потом независних несрпских или чак антисрпских ентитета око наше отаџбине. Притом је Србија имала Београд као средиште прије југословенске државе. Иако је у Београду чак четвртина становништва 1971. била рођена у СР Хрватској или СР БиХ (били су то у 95% случајева Срби), београдска елита је у значајној мјери била југословенска, а данас је због поријекла њених чланова, али и због њихове политичке и каријерне генезе, везана за стране силе и несрпска. Рат и санкције, њихове посљедице и посебно страна агресија и дивљачки притисци учинили су да та и таква елита, колико је обавезна према српском народу у Србији и изван ње, политику, чак и блажу од сусједа, спроводи криомице и наизглед без плана. После 1999. године створен је један оквир у коме се чинило да ће се сама Србија убрзо распасти. Треба само да се сјетимо страног мијешања у статус АП Војводине, „Групе за Санџак“ амбасадора држава које су бомбардовале Србију, страних акција за „еманципацију“ Влаха и Шопа, те активности на стварању посебности у Нишу и Београду. Ипак, Српство је до наших дана издржало и одржало се. Ова карта, боља и повољнија, етничкој стварности далеко приближнија него она из 2013. рјечито говори о томе.
Карта која је пред вама није никакав план нити жеља: она је реалност и последица је устава и закона Србије и сусједних и околних држава гдје Срби живе.
Србија је једина од југословенских република успјела да сачува мултиетнички карактер. Но, током деведесетих било је тешкоћа, прије свега на простору Новог Пазара. До нове еманципације и интеграције мањина дошло је изнова после 2000. године. Мађарске странке су раније давале потпредсједника Скупштине, сада су натпропорционално своме броју ушле у републичку и покрајинску владу. Још деведесетих у општинама гдје живе Мађари истакнуте су и мађарске заставе – случај незамислив у осталим крајевима Југославије (осим у Републици Српској и Западној Македонији за Албанце). Заузврат, српске странке су ушле у коалиције у општинама гдје су мањине живјеле као већинско становништво. Тако је владајућа коалиција данас у власти у Суботици и Новом Пазару, два највећа града у Србији у којима су бројни Бошњаци, односно Мађари. Данас српске странке нису на власти или макар део владајуће коалиције у свега 7 од 119 општина Централне Србије и АП Војводине. Срби су и данас протjерани из великог диjела Косова и Метохије. Српски бирачи чине 5,39% изашлих бирача (43.843 од 812.345). Ипак, они су сачували сеоске средине, па држе власт у 10 од 29 косовских општина (1.708 км², односно 15,66% територије покрајине). ЗСО заузима 2% територије Републике Србије. Иако је предвиђена Бриселским споразумом из 2013. године, Заједница српских општина, упркос томе што нема велика, нити уставна и изворна овлашћења, до данас није основана. Број њених становника кретаће се – пошто су Срби дијелом бојкотовали попис, можемо само да предложимо приближан број – око 100.000 становника.
Српство је до наших дана издржало и одржало се. Ова карта, боља и повољнија, етничкој стварности далеко приближнија него она из 2013. рјечито говори о томе
У Босни и Херцеговини српске странке држе власт у 63 од 64 општине. У посавској варошици Вукосављу учествују у коалиционој власти као млађи партнер. Од 2016. српске странке су већинске у Сребреници. Срби су релативна већина и темељни део иначе увијек тронационалне власти у Дистрикту Брчко – држе политичку власт на цјелокупном коридору из 1992. године. У Федерацији БиХ српске странке су на власти у општинама Дрвар, Босанско Грахово и Гламоч, док су, упркос етничкој већини, изгубили власт у Босанском Петровцу. Три општине су још 2013. формирале Савез српских општина, али он није добио подршку кантоналних и федералних власти. По попису 2013. Дрвар је имао 7.036 становника, Босанско Грахово – 2.449, Гламоч – 3.860 и Босански Петровац – 7.328. Укупно 20.673 становника. Површина три општине које су у Савезу износи 2.402,9 км². Срби су парламентарно присутни само у Скупштини Кантона 10 (Ливањског кантона), а за разлику од Бошњака и Хрвата у НС Републике Српске у федералном парламенту су симболично присутни и формално их представљају припадници друга два национална покрета који се скривају иза наводно грађанског опредељења њихових странака.
У Републици Хрватској према званичном списку Самосталне српске демократске странке (СДСС) после локалних избора 2025. године, ова политичка организација српског народа има 15 својих начелника општина (у држави има 428 општина). Ријеч је о Борову, Маркушици, Негославцима, Ердуту, Шодоловцима, Јагодњаку, Гвозду, Двору, Крњаку, Врховинама, Доњем Лапцу, Бискупији, Кистањама, Ервенику и Цивљанима. Поред тога, СДСС има заменике начелника у више општина и градова – нпр. Обровац, Книн, Грачац, Удбина, Плашки, Пакрац, Огулин, Двор… Ради се о малим и сиромашним општинама, а основна идеја хрватске државе и националног покрета била је да онемогући било какву самосталну власт у српским крајевима. У Хрватској је упркос законима донесеним после 1995. и даље присутан велики институционалан притисак са циљем укидања права српског народа. Према актуелним подацима након пописа 2021, српски језик и ћирилично писмо имају право на равноправну службену употребу у следећих 20 општина: Бискупија, Борово, Цивљане, Доњи Лапац, Двор, Ердут, Ервеник, Грачац, Гвозд, Јагодњак, Кистање, Крњак, Маркушица, Негославци, Плашки, Шодоловци, Трпиња, Удбина, Војнић и Врховине. То су јединице у којима Срби према попису 2021. чине више од једне трећине становништва и које су обавезне да статутом уреде равноправну службену употребу. Међутим, постоји важна разлика: у шест општина – Борово, Двор, Маркушица, Плашки, Војнић и Трпиња – хрватска Пучка правобранитељица изричито наводи да је право формално предвиђено, али није реализовано у пракси.
Карта која је пред вама није никакав план нити жеља: она је реалност и последица је устава и закона Србије и сусједних и околних држава гдје Срби живе
Поред ових 20 општина, Врбовско је задржало равноправну службену употребу српског и ћирилице, иако су Срби после пописа 2021. пали испод трећине становништва. У Републици Хрватској постоји Заједничко вијеће српских општина у Источној Славонији, Барањи и Западном Срему, али оно нема овлашћења и на нивоу је невладине организације, која, истина, прима извјесна средства од Србије и Хрватске. Ријеч је о седам општина: Трпиња, Ердут, Маркушица, Борово, Јагодњак, Негославци и Шодоловци. По попису 2021. у ЗВО живи укупно 18.925 становника, а оно се простире на 575 км², што је 1,02% територије Републике Хрватске. У некадашњој Републици Српској Крајини формално је живјело око 430.000 становника (у западном дијелу 1993. било је пријављено 297.795). На изборе у РСК децембра 1993. изашло је 201.611 грађана или 69,9% уписаних. Након рата, прогона, живота у неравноправности и колонизације Хрвата, на простору РСК данас живи око 210.000 становника, од којих 145.000 (око 68%) Хрвата, 40.000 (око 20%) Срба и даљих 12% припадника осталих нација. У укинутим аутономним котарима Книн и Глина Срби су 1991. чинили око 80% становништва, данас је њихово становништво пало на 30% предратног, а Срби чине око његове четвртине.
У Црној Гори српске странке, окупљене око НСД, ДНП (Коалиција за будућност Црне Горе), СНП, имају претежну власт у општинама Пљевља, Андријевица, Беране, Зета и Плужине (ова последња дјелимично, јер власт држи двоидентитетски СНП). Након 2020. године српске странке су ушле у власт и у великим, већински црногорским мјестима Подгорици (главном граду), Никшићу, Даниловграду, Мојковицу и Колашину. Српски народ је већински у већем дијелу приморја, ипак у Тивту, Будви – доскора српском бастиону и двотрећински српском Херцег Новом, на власти су разнородне коалиције које идентитетски и политички нису доминантно српске. Српске странке су добиле већинску подршку у два (Рогами и Маслине) од десет насеља града Подгорице. Нема савеза нити било какве координације српских општина у Црној Гори.
У Републици Сјеверној Македонији Срби у већем броју, али не и већински, живе у општинама на сјеверу – Старо Нагоричино и Чучер-Сандово. После деценија прогона и обесправљености Демократска партија Срба у Македонији је почетком 21. вијека постала део власти у овој држави. Доминантан је чинилац у споменуте двије општине, а у власти је у још десет општина међу којима и у главном граду Скопљу.
Српски народ је већински и на власти у три мале румунске општине у близини српске границе: Свиници, Соколовцу и Пожежени. Најсевернија мјеста гдје српски народ има власт су Ловра и Чип, деијлови Српскоковинског Јароша у Мађарској.
