ПЈЕСМА НА РАСТАНКУ
О страшног тајанства Божијег промисла,
Кад у мору туге тражиш капљу смисла,
Бар зрнце утјехе у пустињи боли,
Или зрачак наде кад тама опколи.
Кад у једном трену сав се живот сруши,
Остане празнина, немоћ, бол у души,
Никад више живот неће исти бити,
Како бол у себи вјером побједити.
Мук, бол, невјерица, туга, жалост сузе,
Из наших живота Дарко
нам се узе,
Неутјешне душе ко ће утјешити,
Божји промисао ко ће докучити.
Тек Даркова пјесма прекиде јецаје,
“Најбољим борцима Крст се тежак даје,
Борци моји, вјеру ви имајте јаку,
Ево моје пјесме вама на растанку
Гласе маловјерних немојте слушати,
Страдањем сви ћемо ми бољи постати,
Одлазим спокојан, немојте плакати,
Знам да свима Господ награду ће дати.
Због вашег трпљења Господ ће ме спасти,
А вама ће снаге и утјехе дати,
Чувајте ми дјецу, моје сирочиће,
Сво богатство моје, моје анђелчиће.
У њима нек буде сва утјеха ваша,
Знам да горког бола препуна је чаша,
Ал’ њих гледајући видјећете мене,
Љубав вјечно живи, никада не вене.
Отишо сам да вас све бољим учиним,
Кроз страдање ово да
вас ујединим,
Родитељи моји ви ми опростите,
Што због мене опет исто пролазите.
Стално си ми мајко мила говорила,
Болом научена, ко да си слутила,
Немој брзо возит, Миленка се сјети,
Због дјеце ти мале, знај, мораш живјети.
Тог кобног те дана нисам послушао,
Ни немир у срцу свом нисам слушао,
Највећа страст моја мени живот скрати,
Ал’ будите јаки, немојте плакати.
Знајте, испит вјере ви сте положили,
Јер једнога сина ви сте сахранили,
А сада и другог у земљу спустите,
С молитвом и вјером ви ме испратите.
Што свезано беше сад је разрјешено,
Што недуга оста сад је искупљено,
О, мајчице моја, Божју Мајку моли,
Јер она те, мајко, разум’је и воли.
То што проживљаваш само она знаде,
Зато ће ти дати утјехе и наде,
Тата, чувај маму, скупа се држите,
Жену ми и дјецу нејаку пазите.
Божидарка моја, моја сестро мила,
Знам да твоја бол се сада умножила,
Ал’ знам и награда да ће већа бити,
Кроз дјецу ће тебе Господ утјешити.
О, све ми их чувај, твој те бато моли,
Опрости ми сестро, знам да много боли,
Ал’ ти буди јака, молим те не плачи,
Ослонац им буди, то ми много значи.
О, Милена моја, ти немој плакати,
Знам да Господ ће ти дати благодати,
Да све то изнесеш, да тугу побједиш,
Ја знам, срећо, ко си и колико вр’једиш.
Ти си моја радост, украс мог живота,
Мој најљепши дар, знај, твоја је доброта,
Твоја смјерност, љубав у мајчинском крилу,
С којима одгајаш нашу дјецу милу.
Три чеда премила, четврто долази,
Ал’ прије рођења тата му одлази,
Ти утјеху, драга, нађи у тој срећи,
У стомаку носиш благослов највећи.
Због њега немојте ви бити жалосни,
Њему се радујте, будите поносни,
Кроз њега и ја ћу поново живјети,
Његовом љубављу све ћу вас вољети.
Миленко мој, прва татина радости,
Софија, љепото, о, моја свјетлости,
О, Ирена моја, о, моја мрвице,
Највише на свјету волим вас, дјечице.
Са неба ће тата ув’јек вас чувати,
Уз вас ја ћу бити, с вама одрастати,
Кад будете тужни на мој гроб дођите,
И све бриге своје мени оставите.
Ви мајку слушајте и на њу пазите,
У свему послушни и добри будите,
Кад ме пожелите ваш тата ће доћи,
Грлећи вас у сну бар у тихој ноћи.
Знам да ће вас Господ премили чувати,
Што ја нисам мого, знам, Он ће вам дати,
Сироте, још више Он ће вас вољети,
Кроз вас ћу, дјечице, ја вјечно живјети.
Село моје мило, моји Малешевци,
Одлазим, остављам ја вас својој дјеци,
Да се Храм заврши нисам дочекао,
Тако сам се силно њему радовао.
О, најближи моји, ви га довршите,
На Литургији и мене помените,
Нека звоно Цркве на мене вас сјети,
Кроз ту Цркву и ја вјечно ћу живјети.
Пријатељи, ви ме по добром памтите,
О, бајкери моји, нигдје не журите,
Ви немојте ићи брже од живота,
Да дјечица не би остала сирота.
Збогом најмилији, ево, крај вас стојим,
Сви сте ме вољели, знајте, све вас волим,
У добром се Макса ваш, знајте, трудио,
Памтите ме таквог какав сам и био.
Кад фудбал играте, ви ме се сјетите,
Забрђе вољено ви ми поздравите,
Сад одлазим, мој брат Миленко ме чека,
Да будемо скупа од сад, па до вјека.
Аутори:
Протонамјесник Срђан Васиљевић
и Нела Бркић (Црњелово)
