„Превазилажење смрти у Христу једнако је превазилажењу смрти у нашој цивилизацији. Ово је део исте динамике, истог покрета. Христос је дошао да подари живот и ми смо позвани да славимо живот. Црква јесте и треба да буде бранитељ и чувар људског бића, јер само тако је могуће да човек одржава и увећава своје потенцијале остварујући пуноћу свог човештва.“ Проф. др. Растко Јовић
Признајемо. Били смо унапријед – скептични. Бити скептичан значи сумњати у нешто. Можете бити скептични према идеји, особи, групи итд. Људи су углавном скептични према ономе што не разумеју или не знају. Ето, ни ми нисмо знали ко је Растко Јовић. Не крећемо се у тим круговима, па је то донекле оправдано. Иначе ради се о човјеку који је редовни професор на Катедри за канонско право. Исти је завршио Православни богословски факултет на Универзитету у Београду, има и диплому богословских наука „Часни Крст“ – Бостон, магистеријум богословских наука а докторат богословских наука завршио је на Аристотеловом универзитету у Солуну. Дакле, веома учен човјек. Али како написах на почетку „људи су скептични према ономе што не знају“. Када нам се у рукама нашао програм манифестације „Светоилински дани у Горњем Забрђу 2025“ и кад смо у првом дану манифестације прочитали то име, није нам ништа обећавало. Али поучени искуством претходних 11 година, да ни једном нисмо отишли кући разочарани тако смо се и синоћ појавили у овом прелијепом подмајевичком насељу, испред храма који живи већ 113 година. И нисмо се покајали.
Да би приближили вашем уму у смислу „Како је било?“, вама који нисте из неког свог разлога дошли синоћ на Светоилинске дане, испричаћу вам једну анегдоту са припреме манифестације. Наш уредник је пар дана раније разговарао са свештеником Зораном у вези програма и скренута је пажња на интеракцију између предавача и публике. Познато је да Угљевик има одличну публику све до тренутка када предавач пита публику „А имате ли ви какво питање“. Тада настаје мук. Не зато што нико нема шта да пита, дапаче, него знате ону стару „Боље ћутати, макар сви да мисле да си глуп него проговорити и отклонити сваку сумњу“. или што би рекао један професор на факултету „Питајте слободно, не постоје глупа питања. Постоје само глупи људи“. Дакле поставиће тај неко добро питање, али наша околина одмах иде са оним „Види га он се јавио, не зна ни овцу сачувати на папиру“. И зато с еријетко ко јави. Па смо скренули пажњу свештенику на то. Када је свештеник то рекао професору Јовићу, он му је одговорио“ Па ОК.ја волим да публика учествује, па ако не буду хтјели, ја ћу причати двадесетак минута, поклонити се и то је то“. И? Проф. др Растко Јовић је заиста синоћ предавао, али не 20 минута, него близу 2 сата! Уживали су присутни вјерници, свештенство, представници власти па и сам г. Јовић. Својим смисленим одговорима, подпитањима, свом ријечнику прилагођеном 21 вијеку и савременом добу омогућио је свако разумије и да свако прихвати поенту. А она је: ОВАЈ ЧОВЈЕК ЗАН ШТА ПРИЧА!
„Када у једној заједници не допуштамо пуноћу испољавања, тада гушимо креативност и аутентичну личност. Ако пак допуштамо различитост, без бриге за добробит заједнице, тада улазимо у фрагментацију и осамљеност. Слобода без одговорности може некада бити страшнија од неслободе. Верујем да је Цркви потребно да буде схваћена у контрасту са репресивним структурама света борећи се против логике смрти. Небрига за природу око нас, која ће на крају уништити самог човека, јесте део логике смрти. Христово распеће и Његово страдање нису нека историјска прича, повест која код нас побуђује само емотивну реакцију. Уколико бисмо причу радикализовали теолошки, очигледно би било како је Христова смрт питање логике смрти, па тако свако наше непоштовање и занемаривање природе и живог света који нас окружује није ништа друго него наше поистовећивање са римским војницима који распињу Христа данас. Уосталом, Христос не обећава један пасивни живот, него живот у изобиљу који нема алтернативу. „Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу,“ (Јн 10,10). Христос нуди не само живот као пуку егзистенцију него живот као пуноћу радости која осмишљава вечност. Отуда је неопходно имати свест о васпитању и култури, као фундаментима да богословље има право о свему да говори, па и о екологији, очувању природе. Конкретно, у вези са екологијом, верујем да бисмо морали више радити на превођењу верске дисциплине у практично друштвено деловање. Као пример узећемо пост. Уместо специфичног нагласка само на храни и појединцу, пост би требало да поприми и друштвене димензије – уздржавање од загађивања средине око нас. Ова брига за опште добро учинила би пост смисленијим неголи садашње разумевање код многих које се своди на избор јела. Ово је само један пример, али свакако може указати на могуће путоказе.“ Каже др Јовић
Својим начином представљања стварности и нпр. реченицом да се мало тога промијенило од времена када је прије тридесет вијекова живио Свето пророк Илија и овога што имамо данас. И Свети пророк Илија је „муку мучио“ са незнабожцима, исту муку коју мучимо и ми данас. И данас имамо људе који „не знају за Бога“ односно тешко је гледати када покушавамо поштеним и часним радом стварати породицу и живјети а док за то вријеме незнабошци се богате нечасним радњама и живе лагодним животом, док ми морамо да „постимо“. За крај прочитајте поруку коју др Јовић упућује младима:
Пише: Д. Тодоровић, гл. и одг. уредник ТД портала
