Црквени плац је са главне улице подзидан гранитним каменом из каменолома Крш у висини од 190 цм а потом насут ископаваном земљом са врха плаца (плац усјечен око 3 метра), тако да је нивелисан плац по пројекту, гдје су ископани и урађени темељи цркве 1932. године. Темељи цркве у земљи укопани су 2,60 метара и ширине 0,90 см.
Иконостас Храма Светог Преображења Господњег набављен је и поставаљен 13. (26) новембра 1939. године, и на њему су осликане јеванђелске сцене и сцене из Христовог живота. Идејно решење иконостаса дао је руски академски сликар Иван Дикиј и урадио га је Александар Реткин, руски емигрант – инвалид, од славонског храста, са украшеним дуборезом у српско – византијском стилу. Иконе на иконостасу осликао је познати руски иконописац Александар Сељанко, умјетнички моловане на јеловим даскама, као и крст на иконостасу.
Ријека избеглица, тих изнурених и изгубљених људи, која је потекла после Октобарске револуције и трогодишњег грађанског рата у Русији, обрела се у Србији. Они су овдје пронашли дом и уточиште а Србима су донијели имиџ царске Русије, коју су толико вољели и због чије су пропасти толико жалили. Међу избјеглим људима било је припадника различитих друштвених група, многих истакнутих личности из културе, науке, политике, генерала, чланова думе… У то доба било је тешко пронаћи варошицу без бар неколико запослених руских избјеглица. Тако су се појавили у маленој и сиромашној Љубовији. Ипак у овом моменту највећи допринос ипак су приложили: Василије Андросов из Београда, архитекта у Министарству грађевине, један је од најплоднијих стваралаца у области црквеног градитељства. Пројектовао је више 60 цркава међу којима у у Љубовији, Борис Теплов, инжењер грађевине и геодезије, главни надзорни орган за зидање и завршетак цркве у Љубовији, пројектовао пут ка Пецкој и Горњој Трешњици, пројектујући два моста у Љубовији.
(Аутор: Страница из историје, културе и уметности )
