Драги пријатељи,
Од данас започињемо тежак али неопходан пут кроз тишину која траје већ осамдесет и четири године. Пут кроз најмрачније дане наше историје, дане између двадесет првог новембра и осмог децембра хиљаду деветсто четрдесет прве године, када је над невиним цивилима Мајевице, Подмајевице, Посавине и Семберије извршен плански и сурово организован погром.
Ово није политичка прича. Ово није позив на освету.
Ово је молитвено сјећање.
Ово је враћање гласа онима којима је он одузет.
Ово је наша дужност пред дјецом, женама и старцима чији су животи прекинути само зато што су били Срби православни.
Сваки дан до седмог децембра објављиваћу по два или три дана из тог периода страдања, са јасним, документованим и потресним детаљима. Многи од ових ужаса никада нису испричани. Многе жртве никада нису поменуте. Нека имена, посебно она дјеце, први пут ће сада након више од осам деценија бити изговорена.
Ово је наш тихи ход ка заједничком парастосу у Кореташима.
Наш завјет да се не заборави.
Наш покушај да у тами упалимо једну малу, али праведну свијећу.
Милутин Тешановић, предсједник Удружења „Извори сјећања“.
—
Одмах по проглашењу НДХ, зло се почиње организовати брже него што је ико могао замислити. У Корају, Челићу и Брезовом Пољу усташе се смјештају у жандармеријске касарне и преузимају власт над крајевима који су до јуче живјели у миру.
На њихово чело стаје Бурхо Бегић, начелник општине Корај, окружен људима који у страху и нереду виде прилику да се иживљавају. Терор који почиње да спроводе постаје толико свиреп да чак и командант касарне у Кораку, оружнички поднаредник Сулејман Сијарчић шаље допис Бијељини у којем се згражава над њиховим поступцима, описујући их као животињске и тражи да се распусте.
( Ориг. документ у VII, Vojni Arhiv, ANDH, k. 143-a, reg. br. 44/1-3).
Узалуд. Нико не реагује. Зло добија крила уз додатну подршку логорника Мурат-бег Пашића из Бијељине који позива на клање ријечима:
„Све што је српско, треба поклати, куће запалити и простор између и око Кораја, Челића и Брезова поља очистити од Срба. И српски пас да не остане жив.“
—
Дан први – Аранђеловдан, двадесет први новембар
У зору, Бурхо и група усташа улазе у Тутњевац. Масакрирају двије старије особе из породице Лазић, старе шездесет и седамдесет једну годину. Пале стаје, стогове сена и остављају за собом страх који ће опстати данима.
Истог дана увече одлазе у Забрђе, гдје убијају шездесет петогодишњег старца из породице Кришковић.
Аранђеловдан, дан анђела, постаје дан оплакан крвљу.
—
Дан други – двадесет други новембар
Под велом ноћи упадају у Милино Село. Убијају четворо чланова породице Ђурковић. Двоје њих су била дјеца, једно старо четири мјесеца, друго две године. Падају и њихов отац и стричеви.
Док убијају дјецу пред очима родитеља, злочинци се, како стоји у извјештајима, церекају. То је ноћ која превазилази границе људског разума.
На повратку пролазе кроз Пушковац. Становништво, упозорено, бјежи у шуме. Али у хаосу страха једногодишња Роса из породице Рикановић никада није успјела да се спасе.
Крв једногодишњег дјетета обојила је снијег бојом ужаса.
—
Дан трећи – двадесет трећи новембар
Крвави поход наставља се у Мртвици. Пет чланова породице Лазаревић пада под ножевима. Седмогодишњи Иван, мајка Стана, отац Бошко, те Неђо и Вид.
Нађени су поређани у круг око синије, као да су злочинци жељели да понизе и живот и смрт.
Исте ноћи, у Бобетином Брду, поклани су Видовићи, дјед и његове двије малене унуке од три и шест година.
У Корај се враћају уз пјевање и урлање, док их поједини мјештани дочекују као хероје.
Те ноћи, зло је побиједило Корај.
—
Ово су само прва три дана из ужаса који ће тек донијети найбројнија страдања.
Наше је да памтимо. Наше је да свједочимо. Наше је да се за њих молимо.
Следећи наставак слиједи сутра.
Милутин Тешановић, предсједник Удружења „Извори сјећања“.
