28. новембар – 6. децембар 1941.
Драги пријатељи,
ако први пут читате овај серијал, молим вас да најприје погледате претходна три дијела. Тамо су записани коријени ужаса који је захватио овај крај. Тамо су прве ноћи, први крикови, прве свијеће над тек пролијевеном крвљу.
Улазимо у дане када зло више није имало облик човјека, ни сјенку, ни лице. Имало је само глад.
28.НОВЕМБАР – дан када се небо пребојило у црно
Послије свих оних ужаса које су починили Бурхан Бегић, Омер Гиг, Хуска Колар, Рашид Ужичанин, Стјепан Смодиш и злочинаца који су ишли са њима али и злочинаца који су их са аплаузима дочекивали када су се враћали, послије мртве дјеце у колијевкама, трудних жена измасакрираних у мраку ноћи, послије спаљених домова и покрадене сиротиње, послије двадесет седмог новембра када је у једном дану поклано четири стотине педесет шест цивила, народ је остао без даха.
И без повјерења.
Гнијев се више није могао држати у грудима. Бијес и гнијев се окреће према онима који су морали да стану пред народ, према Југословенској војсци у отаџбини, према Леки Дамјановићу и војводи Керовићу. Захтијевају напад на Корај. Захтијевају освету. Захтијевају правду коју држава није дала.
У ту помутњу упадају и комунисти, малобројни, безначајни, али гладни прилике да изађу на видјело. Попут сенки што траже ватру, користе бол народа. Стево Поповић и Иван Марковић Ирац држе говоре о братству и јединству над мртвим тијелима. Причају о команди, о вођству, о својим амбицијама, као да се иза њих не шири мирис крви него мирис каквог сабора.
Жарко Јовичић из Бузекаре, човјек коме су два дана раније заклали двоје дјеце, Милана и Недјељка, прича да је те ноћи народ кључао. Викао је на Леку, тражио напад, освету, крв за крв. Лека је знао да би то био паклени поход. Јер цивили без дисциплине нису војска, а бол у грудима није оружје.
Лека је вече прије напада био под двоструким притиском, јер га разбјешњели народ притиска да иду сви у напад али га притиска и војвода Керовић, који је био човјек из народа и добар борац али не и школован официр и који није могао или није желио да схвати колико је са војног гледишта опасно повести ненаоружане или пољопривредним оруђем наоружане цивиле у напад на касарну и насеље.
Према ријечима, Жарка Јовичића, Стево Поповић, Ирац и неки Ђорђо из Тутњевца су народу говорили да им се придруже и да ће их они повести на Корај, говорећи народу како су Лека и керовић у дослуху са усташама. Неки су се примили на ту причу а сам Жарко је одлучио да иде у напад у сопственој режији као и многи други људи из околних села који су тек сахранили своју масакрирану дјецу, мајке, браћу сестре…
Тог вечера све је већ било осуђено да пође по злу.
Нешто послије седам сати ујутро, Лека је постројио око сто својих војника и прије него што су и кренули почели су галама и пуцњи у близини Кораја. Ђорђо Ђојић, Стево Поповић, Ирац и двадесетак цивила су без знања Леке Дамјановића и војводе Керовића кренули у Корај и наишли на страже које су Корајци поставили.
Одмах су погинула два цивила наоружана рогуљама и вилама и настао је неконтролисани хаос.План је био да се прецијеку жице за брзојав између Челића и Кораја и да се онда нападне са свих страна али су комунисти Ђорђо, Стево, Ирац и неколико цивила жељних освете тај план осујетили и тиме омогућили општинском биљежнику у Корају Ешрефу Бајрактаревићу да позове у помоћ 12. усташку сатнију која је била у Челићу.
И зло се поново покренуло као олуја.
Лекини војници, добро обучени и дисциплиновани, пробијају линије одбране. Осамдесет слабо наоружаних усташа, тридесет крвника Бурхе Бегића и двадесетак домобрана под командом Сулејмана Сијарчића, нису могли зауставити организовану силу.
И онда оно што се увијек дешава са кукавицама.
Бурхан Бегић и његови усташе бјеже. Остављају народ. Остављају све. Бјеже као што је бјежао и Насер Орић педесет три године касније.
Када су први војници већ били на самом улазу у Корај, Лека Дамјановић је зауставио напад, јер је добио информацију да из Челића усиљеним маршем долазе јаке усташке снаге и он креће са шездесет својих бораца у сусрет 12. усташкој сатнији и успијева да их задржи до око 10:30 убивши при томе четири усташе и једнога официра. Под притиском јаких усташких снага лека шаље курира у Корај да јави повлачење а он се контролисано повлачи са својим војницима.
На жалост за то вријеме у Корају влада хаос који због Лекиног одсуства нико не може да исконтролише. Комунисти су, према Жарковом свједочењу, чим је јаче запуцало побјегли а народ се кретао иза тих четрдесетак војника ЈВУО, који су освајали терен. када су Лекини војници упали у касарну, успјели су заробити команданта касарне Сулејмана Сијарчића али су преостали домобран, повлачећи се пружали јак отпор и неколико војника ЈВУО је погинуло.
У Корају остаје хаос.
Комунисти бјеже.
Цивили улазе у село.
Слијепи од бијеса, од бола, од жеље за осветом, пале куће и убијају недужне.
Све оно од чега је Лека страховао , обистинило се.
Зло се вратило тамо одакле је и кренуло, али није погодило Бурханове крвнике, већ недужне људе.
Када се све завршило тај напад на касарну у Корају био је тотални промашај и ни један циљ није постигнут. Мора се рећи да су свему томе кумовали сујета и глупост тадашњих комуниста, који су комплетну акцију минирали од самога почетка. На крају сви су се повукли. И Лека и Керовић и комунисти и народ и усташе. Само је спирала насиља још више затегнута.
У извјештају (Оригинални документ Војни архив, VII, ANDH, k. 174, reg. br 10/1-3-4) којим се под бројем V.T. 70/1941 од 4. децембра 1941 године Министарству унутрашњих послова, на личност министра у Загребу упућује допис под предметом: „Нападај четника на мјесто Корај“ каже се да је погинуло око 70 – 100 људи у Корају.
САНДИЋИ ГОРЕ
Док су се у Корају ломила копља и људи, из Брезова Поља усташе упадају у Сандиће.
Тамо не остаје ништа.
Масакрирани су Антић Митар (34), Вуковић Радо (37), Симикић Љепосава (22), Ћирковић Мићо (36) и у томе метежу су страдали и тек неколико мјесеци стари близанци Перо и Петра, дјеца Бошка и Пелке Ћирковић. Заједно су засијали код рођења и гасе се у истом тренутку.
У истој јутарњој тишини.
Бајонети не питају за године.
Ни за сузе.
Ни за вапај мајке која држи двоје дјеце у наручју.
Тако је дан почео.
Тако се и завршио.
У крви.
*****************************************************
ОД 29.НОВЕМБРА до 6.ДЕЦЕМБРА— тишина као други облик ужаса
Послије двадесет седмог новембра, када је зло достигло свој врхунац, и послије двадесет осмог, када је наставило да гази све пред собом, наступила је тишина.
Сабласна.
Хладна.
Тежа од вриска и од ножа.
Као да је зло пустило људе да одахну али не из милости.
Него да би осјетили бол.
Прави, голи, немилосрдни бол.
То је вријеме када мајке отварају празне колијевке, када дјеца дозивају мајке које се неће вратити, када бака гледа празан сто, а дјед празан праг.
Послије толико невине крви просуте по снијегу, по кућама и праговима, по славским столовима и колијевкама, остали су само тихи јецаји мајки над празним дјечим креветцима.
Снијег је падао и прекривао крв.
Природа је покушавала да сакрије оно што се никада не смије сакрити.
Тих осам дана није било нових напада.
Само је одзвањала тишина.
Тишина која боли више него врисак.
Али ако сте помислили да је зло стало, варате се.
Зло се ућутало само да би прикупило снагу.
Седмог и осмог децембра показаће своје најмрачније лице.
**************************
За десет дана, не рачунајући ових осам дана лажног смирења угашено је хиљаду сто шездесет и четири живота.
И зато, ако не желимо да се ово понови, морамо памтити.
Не тражимо освету. Освета никада не погађа онога ко је заслужује.
Тражимо истину.
Тражимо појединачно упаљене свијеће.
Тражимо право да изговоримо имена оних који су чекали осамдесет четири године да их неко поново помене.
***********************************
Аутор: Милутин Тешановић
