ХРОНОЛОГИЈА ЗЛА – III ДИО

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

…………………………………………………………

У свим селима већ се чуло за ужасне злочине претходних дана, али су људи у Миросавцима с пуно повјерења гледали у своје комшије муслимане из Челића и Кораја. Кажу да је седамдесетогодишњи Гајо Јовановић то јутро, када се већ чула галама из Челића, рекао својим укућанима:

„Не бојте се, неће нама у Миросавцима фалити ни длака са главе. То су наше комшије и пријатељи, који су нам на славу долазили и поштовање исказивали. Ја вјерујем у ријеч коју су ми дале наше часне комшије из Челића, да нас нико дирати неће.“

Преварио се овај старина. Нису те комшије имале ни части ни образа ни морала.

Хорда распомамљених муслимана из Челића упада прво у заселак Баре, који је први на удару. Комшије који их гледају са невјерицом вежу једно за друго, без отпора, без ријечи… још увијек са надом да им добре комшије неће наудити.

Скоро сви Јовановићи, Максимовићи и Симеуновићи су повезани, од беба до стараца.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Тек када разуларена маса у Јовановићима узима двије бебе: Илију (5 мјесеци) и Миодрага (1 годину), сина Цвике и Рије Јовановић, и баци их ваздух да би се такмичили ко ће их дочекати на исукане ножеве, сви схватају да је зло заборавило за дату ријеч и да образ комшија не вриједи ни као прљав ђон.

На исти начин уз громогласно навијање и смијех убијају и петогодишњег Милку, сина Стојана Симеуновића. Бурхан Бегић је био „побједник“ овога болесног такмичења између њега и Хуске Колара, још једног корајског злочинца.

Послије те њихове игре, потјерали су повезане људе у Челић, тукући их и понижавајући уз пут. Тамо су их затворили у неке штале, оставили их везане без воде и хране. Преспавали су ту везани једни за друге са бебама и дјецом која су плакала и везаним мајкама које их нису могле нахранити.

Било их је 105, а од тога је било 44 дјеце млађе од 14 година. Нису могли да знају да је то њихова последња ноћ.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Народ у околним селима и даље није организовано бјежао у збјегове, него су са повјерењем и скоро неразумном мирноћом и вјером у доброту чекали своје кољаче. Зло се тај дан показало у најгорем могућем облику.

Арлаучући, муслимански мушкарци, жене и чак и дјеца крећу из Кораја, Челића, Ратковића, Јањара и Брезовог Поља, а Хрвати ваде своје каме и крећу из Доњих Дубравица. Српска крв постаје тражена. И нађена.

*** Горе Тутњевац, Забрђе, Пушковац, Милино село, Пирковци, Мачковац, Лопаре, Брусница, Козјак, Јабланица, Вакуф, Лукавица, Миладићи, Пипери…

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

У Пирковцима страдају Савићи (њих петоро од 29 до 50 година), Лукићи, Тодићи… У Брусничкој ријеци поклани су Бошковићи, Васићи, Ђурићи, Лазићи, Лујићи, Петровићи… Заклано је и осморо дјеце од 3 мјесеца до 18 година. Тридесет осмогодишњи Радо Бошковић је удављен у води.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Лукавица такође гори и крв тече потоцима… по селу расути лешеви Гарића, Ђурановића, Мијатовића… Трудној Савки Лазић (18), жени Петка, распарају стомак и ваде нерођено дијете које раскидају голим рукама. Зло је неописиво.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

У Вакуфу петнаесторо Петровића бива звјерски убијено. Читаве породице угашене. Сими Петровићу убијају жену Рију (27) и двоје дјеце: Радивоја (2 мјесеца) и Ђоку (2). Сима је двије године касније и сам погинуо у борби са усташама. Неђи Петровићу убијају трудну супругу Пелку (27) и двоје дјеце: Смиљу (1) и Мару (5). Укупно је убијено до подне 352 цивила, од тога скоро половина дјеце.

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ако сте помислили да је то све, силно сте погријешили. Око подне усташе изводе из Челића претходни дан затворене Миросавчане. Промрзле, гладне и жедне људе по ужасној хладноћи и снијегу воде у правцу Брчког.

*** Код Добре Воде у Пукишу, са подругљивим осмијесима и бахатошћу безумника, без најаве почињу да пуцају на везане људе, жене, дјецу и бебе. Крици и плач нестају. Чује се само кркљање умирућих и смијех усташа.

*** Жртве остају поред пута, а сеоски пси из даљине већ завијају осјећајући крв. Из те масе лешева и потока крви као симбол живота појављује се лице дјечака који је то неким чудом преживио – СТО ПЕТИ, име које је носио до краја живота.

На томе мјесту убијено је њих сто четворо: 49 жена и 55 мушкараца. Међу убијеним је 44 дјеце испод 14 година.

Ужасан број искључиво цивилних жртава тога дана износио је 456 цивила (или 458 ако рачунамо двије нерођене бебе).

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

У бестијалном оргијању усташа из Кораја и Челића, на другоме крају села Миросавци има и један срећан догађај.

*** Усташе похваташе и затворише у кућу домаћина Стеве Гашића доста цивила : Стеву Гашића, његову жену и петоро дјеце, Васлија Гашића са супругом и њихово шесторо дјеце, Славку и Зору Ковачевића, дjецу Радана Ковачевића, Томку(Јовиницу) и њену кћер Илинку. Поставише влажну класуру око куће и запалише.

*** Радан Ковачевић, који је имао имање неколико стотина метара према Жутавци, видевши да пале и да усташе желе спалити читаве његове породице и његову децу, са оближњег брежуљка пуца ка усташама уз повике: „Напред браћо, четници!“

Уплашене усташе су у паничном бијегу остављали чак и своје оружје. Због влажне класуре штала није одмах почела да гори па је Радан успио да отвори врата од штале и тим својим јуначким чином, Радан је спасио своју децу и пришао усташким пушкама које су они у бијегу бацили. Радан је преживио рат.

:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Српски народ је веома узнемирен, тражи се заштита од војводе Леке Дамјановића, који заједно са војводом Керовићем разговара са малобројним партизанима да заједно организују одбрану.

*** Стево Поповић и Иван Марковић Ирац, који имају четири-пет пушака, покушавају да то искористе и да они „преузму команду“. Ирац држи некакве говоре о братству и јединству док се око њега још трзају умирући Срби. Једно лудило ума.

*** Лека Дамјановић, као школовани официр и добар стратег, покушава да објасни комунистима да они имају неколико људии укупно четири пушке, а да он под командом има више од двјеста обучених и наоружаних војника па је апсолутно непотребно да се расправља о томе ко ће командовати, него како заштити српски народ.

*** Народ листом подржава Леку и тражи да се спријече злочини Бурхе Бегића и усташа, односно да се нападне касарна у Корају. Атмосфера је врло усијана јер су многи у претходним данима били жртве злочина које су починили муслимани из Кораја, јањара, Челића и Брезовог Поља. Лека смирује побјеснелу масу и тражи од њих да се разиђу кућама јер је ово сада ствар војске а не цивила.

*** Стево и Ирац бијесни напуштају састанак, али пристају да као посебна јединица (!) учествују у испланираном сутрашњем нападу на легитимни војни циљ у Корају – усташку касарну.

Сутра ће се зло вратити тамо одакле је и кренуло. Али зло и када се врати остаје ипак зло.

***************************************