ХРОНОЛОГИЈА ЗЛА – дан четврти и дан пети

ХРОНОЛОГИЈА ЗЛА – Увод и први дани страдања

Тамо је почетак таме, тамо је отворена рана која је овдје наставила да крвари.

__________________________________

ДАН 4. – 24. новембар

Свети Стефан Дечански. Мратињдан. Дан светлости која је кроз вијекове чувала домове, породице, огњишта. Али те године, тог јутра, уместо мириса славског тамјана, кроз овај крај проламио се мирис спаљених кућа и крви.

Дан раније, Мурат бег Пашић је јавно хвалио Бурхана Бегића и називао га часним и храбрим, позивајући све муслимане да му се придруже у ономе што је назвао чишћењем терена од влашког накота. Те ријечи падоше на плодно тле. Силно подстакоше оне који су већ у себи носили клицу мржње. И док је зло расло, у Челићу и Брезовом Пољу окупљали су се они који су на хорор били спремни, подстрекивани од Омера Гига, Хуске Колара и Рашида Ужичанина.

Све што је било човјечје у њима је утихнуло.

Зора је тек спуштала своје прве боје на промрзнуте кровове, а крв српска већ је текла као потоци што се пробуде у пролеће. Трећа домобранска сатнија је још 22. новембра похапсила двадесет пет сељака из села око Кораја. Људи, очеви, домаћини, затечени крај својих кућа, спроведени су као таоци.

Тог Мратињдана, Бурхан Бегић их је извео, све повезане, изложио их понижењу и бијењу, а затим свакога појединачно заклао.Још није ни свануло. Али тама је већ побиједила свјетлост.

И тада почиње велики поход зла. Стотине цивила и усташа из Кораја, Челића и Брезовог Поља крећу према свим српским селима у околини. Као сјене без душе, као вјетар који носи само несрећу.

Први страдају Малешевци, Вршани, Пирковци, Брусница, Миладићи, Лукавица, Пипери.

Горње Дубравице постају мјесто нове трагедије. Тојићи, млади Перо од деветнаест година и мајка Стоја од педесет шест исјечени до непрепознатљивости. Перини остаци бачени у канту са помијама за свиње, а људи су их касније у Поточарима сахранили као што се сахрањује оно што је остало од једног живота који је некада имао име.

Ристо Илић, родом из Бузекара, те је године у Дубравицама дочекивао своју славу. Крсни хљеб спремљен. Свијећа припремљена. Али први гости тога дана били су злочинци који су му пререзали гркљан на самом прагу. Хљеб за Божију част натопљен је његовом крвљу. Умро је за своју славу прије него што је успио свијећу да запали.

У Малешевцима су истога јутра убијени супружници Максим и Ружа Максимовић. Њих двоје, који су читав живот заједно градили, заједно су и убијени.

Било би још више жртава да није била похлепа. Многи злочинци су се више бавили пљачком него убијањем. Али зима је била дуга, а њихова глад за туђим животима још дужа. Зло које се надвило тек што је почело да гори.

________________________________

ДАН 5 – 25. новембар

Нова зора, нови јуриш зла. Корај, Челић и Брезово Поље будили су се тог јутра не са молитвом, већ са крвничким договорима.

У Брезовом Пољу свитање нису дочекала браћа Дико и Божо Грумић. Нађени су пред кућом, заклани, са опљачканим домом иза себе. Свака стопа око њих причала је причу о људској злоби.

Бузекару су око подне потресли крици Јовичића. Двоје дјеце, Недељка од пет година и Милан од две, заклани су, а јабучице им стављени у уста. Мајка, која је отишла у шуму по дрва оставивши дјецу живу, нашла их је унакажене. Све што је имала у животу, нестало је у тренутку окованом ножевима и мржњом. Отац Жарко никада се није опоравио. А након рата није смио ни да прича јер су комунистичке власти вршиле ужасан притисак да се о томе не смије причати.

Утиснут у његове груди остао је вапај који је слушала само кућа Симикића у Крбетима јер је једино њима вјеровао. Пуштали би пса да лаје у дворишту, да се зна ако би ко под прозор дошао да слуша о чему се прича. И тада би, тихо, кроз сузе, поново испричао како су му дјецу убили. То је била његова исповијест, једина коју је свијет чуо.

Можете ли да замислите тугу и бол оца, који о својој убијеној дјеци не смије да прича јер су се комунисти плашилин да би то увриједило џелате, који су већ имали функције у новом систему а неки чак и милиционери били? Не дао Бог, Жаркову судбину, ни најгорем душманину.

У Миладићима страда породица Ђокић. Једанаест душа. Од најмлађих Остоје од седам мјесеци и Петре од једне године, до њиховог оца Илије , затим Теодора од десет година и његове мајке Саве, па све до двоје стараца Василије и Лазара, од седамдесет шест година. Сви су у истом дану прешли из живота у смрт.

Кроз један дом је прошла смрт и оставила пустош гдје су јуче дјечији кораци трчали.

У Становима зло стиже уу Медиће. Њих петоро страда. Ђоко (1) и Велемир (4) , тек су закорачили у живот када им је усташка кама пресјекла вене и угасила два тек стасала млада дрвета. Баба Мара(63) и ђед Јово (67) кренули су са њима да их чувају на небеским пољанама.

А када смо помислили да зло не може бити веће, наредни дани су нас демантовали. Демон зла надјачао је све што је у нашим комшијама могло бити добро. Понекад се питамо да ли је тога добра уопште и било.

Сутра настављамо ову страшну причу и стижемо до 27. новембра, дана када је за један дан убијено четиристо педесет шест људи и када су Миросавци готово престали да постоје.

Ово што пишем није позив на освету. Коме бисмо се осветили? Злочинци су давно пред Божијим судом, а њихови потомци не носе њихову кривицу.

Ово што пишем јесте паљење свијећа за невине.

За дјецу без имена.

За мајке и очеве који су гледали смрт своје дјеце, немоћни да ишта учине.

За баке и деке који нису знали због чега умиру.

И за нас, који смо ћутали скоро вијек.

Ово је и опомена. Не да мрзимо, већ да пазимо и држимо увијек једно око отворено, jер имамо необичне комшије који у једном часу с нама дијеле хљеб, а у другом, када дође зло вријеме, без размишљања и без гриже савјести кољу малу дјецу.

Када читате ове редове, мислите о томе. И не затварајте то једно око. Знате у коме правцу треба да гледате.

НАША СЛОГА БИЋЕ ПОРАЗ СВАКОМ ЗЛУ