Finska i obrazovanje: Četiri zanimljivosti o školama u ovoj nordijskoj zemlji

Ona godinama živi u Helsinkiju i dobro poznaje tamošnji obrazovni sistem.

„Teško mi je da uporedim, jer znam kakva je bila škola devedesetih u koju sam ja išla, a dosta se reformisala škola u Srbiji u međuvremenu.

„Ali može se reći da je najveća razlika to neopterećivanje ocenom, neopterećivanje da se bude najbolji, taj izostanak takmičarskog duha u Finskoj“, kaže Božović za BBC na srpskom.

Cilj da budu najravnopravnije mesto za učenje

Ova diplomirana lingvistkinja iz Gornjeg Milanovca, završila je i pedagoške, a zatim i master studije na Univerzitetu u Helsinkiju.

Od 2010. tamo je zaposlena, jedno vreme na Univerzitetu, a zatim i u različitim osnovnim školama.

Proletos je imala praksu u helsinškom Odeljenju za planiranje obrazovanja.

Za razliku od Balkana, u Finskoj opštine planiraju obrazovanje, ministarstvo daje samo neke opšte smernice, a lokalna samouprava realizuje.

„Dosta stvari tako zavisi od opštine do opštine“, kaže Božović.

U narednom periodu, dodaje, ideja je da Helsinki postane „najravnopravnije mesto za učenje na svetu“.

„Cilj je da finska škola pruža jednako obrazovanje svima, da ujednačava razlike koje inače postoje poput društveno-ekonomskih, regionalnih, porekla, pola i ostalih“, napominje ona.

1. ŠKOLA JE BESPLATNA, ZAISTA

Od ove godine pored osnovnog, obavezno je i srednje obrazovanje u Finskoj.

Smatra se da je u savremenom svetu tek neko sa tom školskom spremom kvalifikovan za rad.

Pošto je obavezno, obrazovanje je i besplatno, ali to ne znači samo besplatnu nastavu, kao na Balkanu.

„Ako nateraš nekog da ide u školu, onda moraš da mu obezbediš uslove za rad, to je ideja.

„To prevazilazi udžbenike, oni daju učenicima i olovke, sveske, gumice i svi imaju iste olovke i gumice, đak treba da obezbedi torbu i pernicu“, navodi Božović.

Nadoknađuje se i putovanje do škole, ukoliko neko prelazi više od sedam kilometara, ali pojedinosti se razlikuju od grada do grada.

Takođe, u Finskoj se smatra veoma važnim da sva deca u školi imaju besplatan ručak.

Na taj način zajednica obezbeđuje da svako ima hranljiv, ukusan i raznovrstan topli obrok.

Svakodnevno više 800.000 učenika dobija glavno jelo, salatu i čašu mleku ili kiselog mleka.

Ta tradicija potiče iz 19. veka, a traje već sedam decenija neprekidno.

„Po potrebi, može da se ode u kihinju, ako đak ima neku alergiju, pripremaju posebnu hranu – to je škola stvarno prilagođena specifičnim situacijama i drugačijim ljudima“, ističe Božović.

Na taj način, đaci ne napuštaju školu ni tokom velikog odmora.

U Finskoj osnovna škola traje devet razreda, a obavezno srednje obrazovanje se sada proteže do 18. godine.

2. PRIVATNE ŠKOLE POSTOJE, ALI SE NE PLAĆAJU

Razliku između većine privatnih škola i državnih đaci i ne primećuju.

„Jednostavno zabranjeno je naplaćivanje školarine i one nisu elitne.

„Njihovo udruženje kaže da je bolje ime nezavisna škola, što znači nezavisna od birokratije, a prati državni plan i program“, ocenjuje Dušica Božović.

Za rad im je potrebna dozvola Vlade i drugih obrazovnih institucija.

Pošto je pravilo da svrha ovih organizacija ne sme biti sticanje profita, one se finansiraju iz državnih i opštinskih fondova.

Od 80 privatnih škola jedine koje se od ovoga izdvajaju su jezičke škole, škole za specijalno obrazovanje (sa specijalnim metodama učenja) i hrišćanske škole.

3. NEMA TAKMIČENjA

U stvaranju netakmičarske atmosfere učestvuju i đaci i nastavnici, kaže Dušica.

Više se podstiče timski rad i zajedništvo.

„Zna se ko je dobar đak, to se i vidi, ali nema medalja i klasičnih takmičenja“, kaže ona.

Postoji nagrada za dobro drugarstvo – skulptura nasmejanog dečaka dobija se za pošteno i prijateljsko ponašanje u školskoj zajednici.

„Nije ideja da to bude neko sa svim peticama, nema tog izdvajanja“, dodaje.

Isprobavaju se različiti metodi i učenja, pa deca postaju svesna tog procesa.

„Ta fleksibilnost, od godine do godine mogu da se menjaju predmeti i uvode novi, to je isto razlika u odnosu na nas.

„Mislim da deci to znači za budućnost, da nauče kako da uče“, navodi Božović.

4. LEKTIRA PO IZBORU SE ČITA U ŠKOLI

Primer te fleksibilnosti je lektira, mnogima omraženi zadatak na Balkanu, zbog obaveznosti i obimnosti.

U Finskoj knjige se čitaju u školi, postoje određeni časovi za to i to knjige koje sam đak izabere.

Nekad učitelj čita, nekad se radi u grupi ili samostalno.

„Nema kanonskih dela koja đaci moraju da pročitaju, postoji neki spisak pa svako izabere šta mu odgovara.

„To pripremi kao prezentaciju, a sluša i druge šta su čitali posle“, objašnjava Božović.

Spisak literature je žanrovski šarenolik, uključuje i stripove.

U lektiru spadaju i audio ili knjige u digitalnom formatu.

„Ideja je da se čitanje zavoli, a ne omrzne“, napisala je u postu Dušica.

U finskoj školi je i na drugim predmetima pristup da škola ne pruža znanja, nego veštine.

„Nije cilj da dobijete paket informacija, već da steknete veštinu kako da do njih dođete.

„Tako je i sa čitanjem“, ističe.