Ексклузивна прича – ВЕРА ПЕШИЋ Шпијунка која је написала читанку, четвороструки тајни агент

Са само 19 година дошла је у Београд након пропалог брака. У следећих пар месеци Вера Пешић, Лесковачка лепотица, како су је звали, постала је четвороструки тајни агент и одлучивала о томе ко ће бити стрељан у Београду, све време се кријући иза “сањалачких очију из којих није избијало зло које је у њој сакривено”, како су савременици говорили о њој.

Вера Пешић живела је под паролом “живи брзо, умри млад и буди леп леш”. Била је члан Централног комитета комунистичке партије, радила за озлоглашени Гестапо, роварила против четничког покрета, посећивала балове, имала бројне удвараче…

Али, све је било кратког даха. Вера Пешић је стрељана са 25 година, а њена последња жеља била је “да јој меци не нагрде лице”.

Потекла из добре куће

Те 1919. године Вера Пешић је рођена у Сијаринској бањи на Бадње вече. Деда јој је био судија Великог Црногорског суда на Цетињу, а отац срески начелник, па није било сумње да ће Вера имати добро образовање.

Будућа шпијунка године одрастања и школовања провела је у Лесковцу. Лепа, згодна и веома интелигентна сламала је многа срца, а суграђани је прозваше Лесковачка лепотица.

Није познато шта се тачно догодило, али Верини родитељи су остајали без новца. Излаз су видели у проналажењу мужа за своју ћерку која је тада имала тек 16 година. Док једни извори тврде да је Вера Пешић била удата за извесног полицијског писара Мила Крчединца, други наводе да је њен муж био неки Немац.

Како било, самовољна и одлучна Вера није дуго издржала у браку. Развела се после само две године и, са 19 година одлучила да се даље кроз свет пробија сама. Спаковала је кофере и кренула за српску престоницу.

Становала је у Балканској 16, и запослила се у некој радњи за скромну плату, тек да би имала од чега да живи. Истовремено, трудила се да буде виђена у граду, па је упознала пешадијског мајора Славка Радовића, искусног официра Генералштаба Југословенске краљевске војске, који у Вери препознаје квалитете доброг оперативца, те је зато и препоручује за службеника у Контраобавештајном одељењу Генералштаба. Прича се да је затим пуковник Драгољуб Стојановић из Генералштаба крајем 1938. препоручио Веру Угљеши Поповићу, шефу Сервиса тајне службе, и да је она затим уписана на курс за обавештајце. Вера учи немачки, енглески и француски, добија практичну обуку и упознаје се са строго поверљивим документима па и Елаборатом о контраобавештајном раду у коме је приказана контраобавештајна мрежа на тлу тадашње Краљевине Југославије. Истовремено, Вера је учила плес у школи Маге Магазиновић.

У потпуној тајности, Вера Пешић је постала члан Комунистичке партије (касније и Централног комитета КПЈ) и тако већ од првих дана у тајној служби постала двоструки оперативац.

Задатак Вере Пешић као тајног агента Краљевске војске био је да се инфилтрира у шпијунску мрежу Британаца, Француза и нарочито Немаца који су оперисали по Београду под шифром “Јупитер” и организовали Културни савез фолсдојчера – Културбунд, преко кога су наоружавали своје људе. Како би успела у томе, постала је редован гост престижних забава, популарних хотела и ресторана, и друговала је са дипломатама, различитим утицајним људима и репрезентима страних компанија сакупљајући информације и кујући планове. Представљала се као запослена у Генералштабу војске, па су њене мете покушавале да од ње сазнају инсајдерске информације, дајући јој новац, чинећи услуге и пружајући јој предност у шпијунским играма.

Како би се убацила у кружок агената и упознала своје мете, Вера је постала редован гост престижних забава, популарних хотела и ресторана попут Мажестика, Балкана, Даданела, локала у Скадарлији… Ту је друговала са дипломатама, различитим утицајним људима и репрезентима иностраних компанија скупљајући информације и кујући планове.

Захваљујући оваквој тактици, Вера Пешић је упознала британског мајора Јулијуса Хана (шифрованог имена Цезар), првог човека такозване Секције Д британских обавештајаца у Београду, а потом и Ришара Депереа, вођу француских агената, са којим је 1939. године летовала у Марсељу. Обојица су јој понудили сарадњу и богато је плаћали. Да уђе у друштво немачких шпијуна помогла јој је Елизабета фон Малтзан, познатија као Лепа Лили, супруга немачког амбасадора, која се и сама бавила шпијунажом. Њих две биле су честе гошће ноћних клубова, барова са стриптизом и путених забава окупаних шампањцем и новцем, а није им било страно ни показивање емоција у јавности. Вера је прикупљене информације јављала југословенској служби, док је британским, француским и немачким партнерима преносила вести прикупљене с друге стране.

Године 1939. добила је директну понуду да приступи Гестапоу и немачкој тајној служби БСД. Тада је ступила у везу са мајором Карлом Лотаром Краусом, шефом 6. одељења Гестапоа у Београду, и постала најважнији немачки агент у Југославији.

Међутим, пред почетак Другог светског рата Југословенска служба је открила Верину вишеструку улогу, избацила је из својих редова и предала београдској полицији. Тамо су је испитивали и мучили, али спасли су је Краус и кнез Павле. Пребачена је у Беч на лечење. Прича се да се Вера у Бечу упознала са Адолфом Хитлером. Не зна се да ли је с њим успоставила било какав договор, али се после тога вратила у Београд да ради као дописник немачких новина.

Волела и мушкарце и жене

Напредујући у шпијунском свету, Вера Пешић успела је да упадне и у редове немачких агената. Вера је имала необичну улазницу – Елизабету фон Малтзан, звану Лепа Лили, супругу немачког амбасадора која се и сама бавила шпијунажом.

Лепа Лили и Лесковачка лепотица упустиле су се у љубавну авантуру током које је искусна Немица подучавала Веру вештинама завођења. Њих две биле су честе гошће ноћних клубова, барова са стриптизом и путених забава окупаних шампањцем и новцем, а није им било страно ни показивање емоција у јавности.

Информације које је марљиво прикупљала, Вера је редовно рапортирала југословенској служби, док је британским, француским и немачким партнерима сервирала биране ствари.

Врхунац Верине инфилтрације био је 1939. када је добила директну понуду да приступи Гестапоу и немачкој тајној служби БСД. Тада је ступила у везу са мајором Карлом Лотаром Краусом, шефом 6. одељења Гестапоа у Београду и устоличила се на месту најважнијег немачког агента у Југославији.

Упознала Адолфа Хитлера

Пред почетак Другог светског рата, због сарадње с Немцима, Вера Пешић бива избачена из југословенске службе, а одмах потом је хапси београдска полиција. Над Вером се спроводи физичка тортура и испитивање под оптужбом за шпијунажу, међутим, Краус и кнез Павле брзо су интервенисали те је српска Мата Хари пуштена на слободу, а затим пребачена у Беч где се опорављала и додатно едуковала у шпијунским играма.

У то време Вера Пешић чак упознаје Адолфа Хитлера. Иако није познато да ли је са њим направила неки договор, чињеница је да се Вера потом враћа у Београд и ради као новинарка, дописник немачких новина.

Са ове позиције стално путује у Грчку, Турску и Бугарску, подноси извештаје немачкој служби и Краусу, али наставља да ради и са Французима, југословенском службом и комунистима.

Свом љубавнику Вера обезбеђује и контакт са Костом Пећанцем, четничким војводом и херојем претходних ратова. Операција је названа “Ханибал”. Вера је са Пећанцем остварила контакт преко Ђорђа Роша, заједничког пријатеља и такође ратног хероја. Направљени су договори и, годину дана касније, Пећанац са Вером и Краусом одлази у Софију где се, фебруара 1941. састаје са рајхсмаршалом Херманом Герингом и добија 200.000 рајхсмарака да се не упушта у борбу са немачком војском.

Ново хапшење

Након Мартовског пуча 1941. власти наређују да Вера Пешић буде ухапшена као шпијун који ради за рачун Немаца и пребачена у затвор у Лебану. Ипак, Вера успева да се измигољи и одлази у Сијаринску бању где са мајком дочекује априлско бомбардовање и почетак рата.

Већ 14. априла Краус је враћа у Београд и поставља у централу озлоглашеног Гестапоа са задатком да ради на сузбијању комуниста и праћење четника, а посебно у Лесковачком крају коју је добро познавала.

Октобра 1941. губи се сваки траг мајору Краусу, а Вера завршава у наручју генерала Паула Бадера, команданта окупиране Србије, а паралелно се виђа и са Драгомиром Јовановићем, шефом Специјалне полиције у Београду. Поред њих, била је љубавница и првог човека Гестапоа у Лесковцу, али и Ратка Сотировића, агента Југословенске војне службе.

У новембру 1942. Вера улази у љубавну везу са Танасијем Тасом Динићем, новопостављеним министром унутрашњих послова у влади Милана Недића. Исти тај Динић ће 1945. бити стрељан од стране ОЗНА-е, као близак сарадник британских обавештајаца.

Исте године, Вера Пешић открива да четници раде са Британцима, а њен обавештајни рад резултирао је хватањем, мучењем и стрељањем пожаревачког вође четника Милана Калабића. Иначе, Вера је раније била у вези са Калабићем (наравно представила му се лажним именом) и овај њен поступак био је заправо освета за догађаје из 1924. Наиме, Калабић је тада, као припадник Жандармерије, био умешан у убиство браће Мијушковић у Никшићу, који су били Верини рођаци и актери терористичких акција против југословенских власти.

Одлучивала о животу и смрти

На један миг Вере Пешић људи у логорима Бањица, Јајинци, Сајмиште… могли су бити ликвидирани или ослобођени. Верује се да је велики број комуниста из заробљеништва пуштен захваљујући Вери Пешић, али и да су хиљаде националиста и четника били убијени по њеном налогу.

Из затвора у Лесковцу је, 1943. извукла 120 комуниста само на основу тога што је тврдила да су они “оклеветани да су сарадници НОП”.

Вера је стално била на опрезу. Користила је лажна документа, прерушавала се, а захваљујући, мало срећи, мало информацијама, избегла је неколико атентата.

Коста Николић у Историји Равногорског покрета написао је да је Вера Пешић била “способна и дрска”, и да је постајала “све опаснија и опаснија по интересе српског народа. Њен рад је донео многобројним Србима пропаст и смрт. Она је била не само на папиру, већ и у суштини активан комуниста. Код Немаца је служила са двоструким циљем: да заштити комунисте и партизане и да поједине антикомунисте оптужи и онемогући тиме што ће их Немци стрељати. Са четницима је одржавала везе да би што лакше могла разбити српске националне одреде у шуми.”

Њену вишеструку игру су открили Британци 1943. године, и понудили 300.000 фунти за њену главу.

Кад је у лето 1943. године дошла у Горњу Јабланицу да прикупи податке о деловању страних служби, ухватили су је четници и спровели у Горски штаб 110 где је осуђена на смрт. Интервенисали су Немци, генерал Недић, министар Динић, а она је тражила разговор у четири ока са мајором Радославом Ђурићем, познатим као Каплар Мића, који је командовао Горским штабом 110. Разговарали су целу ноћ, а ујутро је помилована јер би “сведочење Вере Пешић после рата могло допринети разоткривању многих издајника и злочинаца”. Вера је постала Ђурићева љубавница, а своју претходницу лекарку Мариолу Берђајеву је пријавила Гестапоу који ју је стрељао као Јеврејку.

Краљева војска је није волела зато што је имала велики утицај на Ђурића, па је овај по њеној вољи смењивао и размештао команданте. Незадовољство је расло, па је новембра 1943. године генерал Дража Михаиловић послао депешу Ђурићу да је уклони из штаба, што је он морао да испуни. Међутим, Вера је и даље за Ђурића обављала разне задатке на Косову и Метохији. Касније ће се открити да је Ђурић био Титова кртица из четничких редова.

О смрти Вере Пешић постоји неколико верзија догађаја, али се све завршавају исто.

Према једној, у пучу су заробљени Вера, њена мајка Анђа и Ђурић. Жене су одмах стрељане, док је Ђурић побегао и придружио се комунистима.

Друга верзија каже да су побегли све троје, али да је Вера са мајком ухваћена пар дана касније и затим убијена.

Према трећој причи, након бекства њих троје, жене су откривене неколико месеци касније у околини Медвеђе, а затим су стрељане.

Све три приче завршавају се исто, њеним последњим речима, молбом да јој “меци не нагрде лице”. Услишили су јој молбу. Пуцали су им у груди. Било јој је тада само 25 година.

Иза ње су остале две-три фотографије.

За крај, детаљи који као да не припадају управо описаном животу:

Вера Пешић је ауторка Српске читанке, која је објављена у 50.000 примерака, и Српског календара. Пре рата је објавила и двадесетак прича, а Верин дневник, за који се Гестапо интересовао више него за њен живот, 1956. штампан је у Чикагу.

Извор: Ројалистички клуб