Један од њих је био и Миливоје Ковачевић, који послије рата одслужи војни рок у трајању од три године. Његова највећа брига је била како да прехрани дјецу, а даде му Бог па их до те 1956, имаде седморо. Молећи се Богу да му дјеца буду здрава и само да неког новог наметнутог рата, поново не буде, све остало ће бити лако, мислио је у себи. Ништа није наговјештавало да би се тог дана могло десити нешто мимо уобичајене колотечине живота једног сељака, који је на простртој поњави иза куће откивао и припремао косу за прве откосе. Војислав, најстарији син, шеснаестогодишњи дјечак, још подоста неразвијен, ал’ ипак довољно да оцу итекако помогне; док млађи, Марко жељно ишчекује да отац сједне и да се одмори; тад би се и он докопао косе, показујући да јој је дорастао.

Бронзани звук чекића и бабице, надгласа лавеж пса Жуће, који се упути према дрвеној капији. Миливоје, занесен својим послом, не придаде нимало пажње, јер било је уобичајено да Жућо залаје на све и сваког ко би прошао поред куће. Како његов лавеж није јењавао, Миливоје пометну чекић, окрећући се на десну страну, не би л’ боље разабрао због чега пас толико лаје.  На први мах му се учини, а онда протрља очи да би се увјерио, да крај његове капије стоје два униформисана човјека, тадашње Народне милиције. Не би му драго што их виђе, одма’ му кроз главу прође помисао да није шта згријешио? Није, колико га памет служи, једино,  ако га неко није пријавио што је у државној шуми, недавно, одсјекао двије стожине на које је требало да садјене сијено. Ал’ опет је то урадио за сваки случај прије свитања; увјерен да га нико није видио. Била су то двојица полицајаца, Недељко и Симо, задужени за одржавање реда и мира у том селу. У село су ријетко долазили, јер није било потребе, а и кад би дошли, обично је то било да им ноге виде пута или да се неком без повода увале у кућу, гдје би јадни сељак, на трпезу изнио оно најбоље и задње што је имао у кући.

‘’Чија је ово џукела што лаје на нас?’’ – обратише се Миливоју. ‘’Моја, не бојте се људи, неће он ујести само тако налаје…’’, одговори домаћин, већ престрављен. ‘’Знаш ли ти да смо ми власт, а твој кер лаје управо на нас; због тога се иде у затвор!?”- повикаше . ‘’Сад ћемо да ти пишемо пријаву, можда си га ти натискао па он толико лаје’’… ‘’Ама, нисам, људи;  ђе би ја, ево узе да откујем косу?‘’-  рече Миливоје молећиво, не би л’ како и њих “смекшао”.  Али, ‘’покондиреним тиквама’’, би забавно што увидјеше страх у његовим очима, те наставише да се заслађују његовом муком, почевши пријетити строгим затвором, дугогодишњом робијом, па и самим “Голим Отоком!”

Престрављени човјек незнаде за њихово подругивање, као што, никада, не сазнаде ни своја права, него их, уљудно, замоли да уђу у кућу, а сину Војславу шапатом упути наредбу да Жућу одма’ одведе и убије, показајући очима на дрвени маљ услољен уз дрвњак.  ‘’Не могу ја то, оче…’’, рече дјечак, не скривајући сузе. ‘’Мораш!’’ понови наређење отац, проблиједио у лицу: ‘’Мораш сине, иначе одо’  на робију!’’

Миливоје се, молећиво, извињавао, уводећи у кућу бездушне чуваре реда, износећи пред њих оно што се чувало само за ‘’не дај Боже’’, комад димљене пршуте закопан на само дно посуде у којој се чувао пасуљ, јер је тада пасуљ важио за најбољег изолатора од топлоте. Поред пршуте, изнесе бардак ракије, која се чувала само за славу или за ‘’страшног госта’’, а дођоше му тог дана страшни, да страшнији не могу бити. Све у нади да ће се ове бездушне немани смиловати, изнесе Мара, Миливојева жена пред њих кришке сира, те умијеси врућу погачу, док су гладна дјеца, из прикрајка гледала, чудећи се гдје је мајка од њих сакрила ове специјалитете, а да то они нису могли наћи.

И док су једни ждерали, налијевајући се љутом шљивовицом, други су чекали у неизвијесности заокупљени својом муком шта их снађе; нико не помисли на Војислава који је био на распећу између душе и тијела. Мрзио је себе што је био најстарији; што њему допаде улога џелата, који, да би заштитио оца, мора сад убити пса чувара Жућу. А, тај Жућо прирастао срцу као чељаде, само што не прича. Већ осам година како је код њих; наочиглед мршава, изгладњела животиња, која би се задовољила корицом хљеба и мало сурутке, јер млијека му није могло допасти од седморо, исто тако, неухрањене дјеце. Војислав, уплакан са тешком муком крену пут увале, коју су заобилазили људи и домаће животиње – неприступачно мјесто у које се убацивала, углавном, угинула стока. Тешко се кретао, не имавши снаге да понесе маљ којим је требао да “пресуди” Жући, него га је онако вукао поред себе као што је вукао и сопствене ноге, док је Жућо раздрагано трчкарао испред њега, често се окретајући да види да ли га Војислав слиједи.  На самој ивици провалије, Војислав скупи снагу и прије него што се чуо тупи ударац маља, из груди му се оте болан крик, чији се ехо одбијао о брда. Ударао је, жмирећи, онако насумице најјаче што је могао, тако да је једном ударио и сам себе, у кољено. Оштар бол га натјера да отвори очи, гдје угледа непомично, беживотно Жућино тијело са још увијек отвореним очима. Болно крикну, бацајући маљ што даље од себе и, тетурајући потрча према кући.

Не знајући за драму која се одвија у кући, одма’ са врата паде на мајчине груди, затим се обрати оцу: ‘’Ето, ћаћа, убио сам га!‘’. Миливоје обори главу, би га срамота да пред овим ‘’нељудима’’ утјеши сина, већ се само благо накашља, гутајући кнедлу, плашећи се, у ствари, да и сам не бризне у плач.

‘’ Хик, кога си убио?’’ – повикаше обојица пијаних милиционера.

‘’Кера је убио, ја сам му наредио!‘’ узвикну, сада, Миливоје, најгласније што је могао. ‘’Неће он мени народ плашити, ето да знате да га нисам натиск’о на Вас!‘’

‘’Еее,  саћеш посебно платити!’’ –  рече Симо, и подригну. ‘’Убио си недужну животињу!’’, исколачи очи Недељко, уносећи се Миливоју у лице. ‘’Значи, истина је што људи причају за тебе, па нисмо ми узалуд дошли, причају људи да си псовао власт; ево си сад још и наредио кера да убије син”… “Зато се спремај, морамо те привести у нашу Станицу’’, повика једва разумљиво.

Ни на шта се не дадоше смиловати, па ни на сузе дјечије и Марине, већ му ту пред њима свезаше руке наопако, те кренуше путем којим су и дошли. Онако пијани, тетурајући, пустише Миливоја да иде испред њих, ударајући га гуменом палицом како је који стигао. Од удараца је често падао, те би га они подизали и опет ударали, још јаче. Гумена палица се “лијепила”, за његова плећа, стварајући пукотине испод којих је надолазила крв, натапајући пређну кошуљу, осим које неимаде више ништа на себи. А крв сељака, невина И чиста, па онако топла поче у млазевима да мили низ његово тијело, као утјеха уцвијељеном или какав мелем што би се привио на болно мјесто. Кад  им и то досади,  почеше њи’ двојица да се међусобно ударају и гребу, да би имали покриће за своје недјело, тако да испадне као да је Миливоје пружао отпор… Чим су били близу станице, уморни од пута и од батињања свезаног Миливоја, почеше наглас да вичу: ‘’Ти псујеш власт и нашег Маршала; само на Голи Оток, па тамо писни ако смијеш!” – сретајући људе који су нијемо посматрали овај призор, журећи да се склоне. У станицу га скоро угураше, гдје не затекоше никог сем стражара. ‘’ Гдје је командир?’’ –  упиташе. ‘’ Отиш’о је данас око подне, има неких обавеза‘’… “Отварај ћелију да убацимо ово смеће; погледај шта нам је урадио, једва смо га савладили’’, рекоше показујући огреботине који су они сами себи нанијели.

Тек, пошто га уацише у мрачну и мемљиву просторију, Миливоју мало лакну. Од болова не може ничим да макне. Лежао је, непомично, наслоњен лијевим образом на бетон, што му својом хладноћом донекле и ублажи бол; још кад му сузе потекоше, заустављајући се на бетону испод образа, дође му као облога. Дуго у ноћ је остао у таквом положају, немоћан било чим да макне. Једино чим је владао биле су мисли; од свих најтежа ко га је пријавио да је псовао власт, ко би то могао бити, кад је са свима био добар, ни са ким се није замјерио, непријатеља није имао а види сад да њега неко пријави? И да је он државни непријатељ? Неколико пута се појми да устане; да се бар окрене на другу страну, али га оштар бол у предјелу ребара заустави. Са тешком муком се придиже на кољена, те се некако довуче до зида уз који сједе, наслањајући се, заборављајући притом да се од трагова палице не може наслонити. Опет га бол опомену. Није знао ни која су доба, нит’ шта се дешава у станици; једино од чега је стрепио, било је ишчекивање да ће се отворити врата И на њима појавити Симо и Недељко, да му “пресуде, унапред” – се осорно обрате: ‘’Државном непријатељу је мјесто на Голом отоку!’’

Тако и би, некако иза поноћи, можда око 2 до 3 сата, зачу си топот корака кроз ходник који је водио до затворске ћелије, а затим и откључавање тешких металних врата на којим је стајао Симо са упереном батеријском лампом, у склупчану Миливојеву фигуру. Дође Симо наспаван, одморан, са још фришким огреботинама на лицу што му је колега Недељко направио; рекавши малопређашњој жртви: ‘’Јебига Миливоје, ниси требао! Како ћеш псовати власт, да ли свјестан какво си злодјело направио* Жао ми те човјече да робијаш, ево нисам могао да заспим никако, па ако хошећ да ти помогнем, да те пустим, да за ово нико не зна, нико сем нас двојице, а и Недељко се слаже. ‘Ајде да те испратим, да кући стигнеш прије свитања”… На те његове ријечи, Миливоје скупи задњи атом снаге, те се придиже, што му и Симо потпоможе, придржавањем, изводећи га у топлу јунску ноћ.  ‘’ ‘Ајде,  испратићу те, можеш ли сам?‘’ упита, на шта му Миливоје само климну  главом. Испраћајући га подаље од станице, ван насеља, опет му понови неколико пута: ‘’Ето, ваљ’о сам ти! Немој икада више да ти се понови; срећа па није било командира, иначе би ти већ ноћас био пребачен тамо гдје је најгоре! И, тако ти части нашега Маршала, о овоме – ником ни ријеч! Да ниси зуцн’о!‘’

Није се Миливоје окретао за њим кад се одвојио од њега, него је с тешком муком увијао тијело онако како му бол командује. Кретао се веома споро, у нади да ће се села докопати прије свитања. Није желио да га неко оваквог види; плашећи се да ће село стварно мислити да је он “државни непријатељ”, а тиме ће бити обиљежен. И не само он, него и његова дјеца! И њима би тиме препречио путеве граном срамоте. Пред кућу дође у прадсказорје, док су дјеца још спавала. Мара је била будна, у стрепњи и неизвјесности; кратка љетна ноћ јој би дужа од Мратињске. Њена мудрост и досјетљивост јој брзо разбистри ум, те Миливоја смјести на таван у штали, гдје му намјести постељу на меканој зобеној слами, доносећи му храну кад је нико не би видио. У свом скровишту,  Миливоје остаде пуне три недеље. Ране на тијелу некако зарастоше, што се не би могло рећи за оне на души. Од свега му је било најтеже што није могао помоћи Војиславу да покоси траву, али зато је ту био Марко који је преко ноћи сазрио и у стопу пратио брата, остављајући иза себе наслагане одкосе широке ма’ије.

Некако се све брзо вратило у своју колотечину; за овај немили догађај нико у селу није знао или из страха нису смјели помињати, да се и они не би нашли на “листи државних непријатеља”. Само је Миливоје знао, боље од иједног метереолога какво ће вријеме бити; да л’ ће падање или неће, тачну прогнозу је имао на десној страни поломљених ребара. Богу хвала, извукао се из те зиме, не показујући никоме свој бол. Радовао се прољећу које је те године дошло мало раније. Избехарале крошње дрвећа И први вијесници прољећа, који се распространише по ливадама и пашњацима, ликујући зимуретини која не бјеше нимало блага.

Тог дана, Миливоје осамари коња Зекана, те са њим крену у варош у намјери да купи бијелог брашна. Читавим путем је јахао коња, палећи често смотани дуван од кога је све теже могао да направи цигару. Руке почеше да му дрхте, нарочито кад је требао проћи поред Станице милиције; био му је то први долазак у град од немилог догађаја. На самом улазу у град,  заустави Зекана те сиђе са њега, хватајући  га за улар, испод саме браде. Пјешачио је лагано, уживајући у топоту коњских потковица, које су одзвањале на асвалту. Наједном се низ улицу помолила велика поворка људи. Није морао да пита, знао је да је сахрана И то не било кога, по броју људи рекло би се да је неко млађи или важан. Да би испоштовао тај чин, брзином одведе коња до најближе живице и ту га свеза, враћајући се присутним грађанима, који су стајали крајем улице; међу којима се и он нађе. ‘’Куку Боже, шта му би?  Шта му би? Штета, млад човјек!‘’- слушао је Миливоје не усуђујући се да пита. Касније. поново, неко додаде: ‘’Објесио се милиционер Симо! И то пред кућом, сачувај Боже, остадоше му дјеца сиротна!‘’

Више није желио да слуша, опет у њему “проговори” родољуб и отац, те се прогура испред свих. Руке прекрсти, оборивши главу и у себи прошапта: ‘’Од мене ти је опроштено!‘’ Још једном се прекрсти, подижући главу, а поглед му се “судари” са Недељком, који је носећи вијенац гледао равно у Миливоја. Иако је колона већ била поодмакла; ко зна, ако му није прорадила грижња савјести, онда прпа гузици сигурно јесте.

Аутор : Радосанка Ковачевић Шевкушић

Објављено у збирци прича ”НИЧИЈА МЕЂА” , АСоглас 2024.