ДА, СТВАРНО СУ ПОСТОЈАЛИ – ДРУГА ИНТЕРВЕНТНА ЧЕТА 1 МАЈЕВИЧКЕ БРИГАДЕ
Одакле почети? Питали смо се ми у редакцији тог петог, августовског дана када су нас позвали Ветерани из “Зијине чете”да направимо причу поводом 30 година од оснивања јединице. И како то већ данас већина медија ради “Ко нема вугла има на Гугла”, и ми се упутимо на Гугл. А тамо. Постоје и свемирци, Госпа се указала у Међугорју, Путин има десет двојника, како смршати за седам дана, постоји лијек против смрти… А о “Зијиној чети” НИ СЛОВА ! А онда смо се запитали: Јесу ли они стварно постојали?
ДА, СТВАРНО СУ ПОСТОЈАЛИ!
Ово је прича о најбољима међу нама. О јединици која је била тамо гдје су други само гледали преко двогледа или у ратним репортажама РТРС-а. О јединици која је сачувала и наше и своје животе. О јединици која је била устројена по узору на најелитније јединице западних армија. Они су увијек мало причали а много радили и то часно како и приличи српском борцу. Ово је прича о Другој интервентној чети Прве Мајевичке бригаде ВРС.
Друга интервентна чета формирана је 05.08. 1992 године са циљем да помогне борцима Прве Мајевичке бригаде. Први командир био је Зоран Пепић (у народу познатији као Зијо). Прво ватрено крштење јединица је имала у борбама око Теочака, тачније на Присојама гдје је јединица имала и првог рањеног борца. Да неће бити јединица употребљена само на мајевичком ратишту потврђено је слањем једног дијела јединице у састав Гарде са којом заједно учествују у ослобађању Смолуће, гдје јединица има велики успјех, али и нажалост првог погинулог борца. Други дио јединице одлази на задатак у Пипере.
По повратку из Пипера, одлази на Мајевицу. Док борци са смолућког ратишта одлазе у Прибој-Џемат гдје ће доживјети и најтеже тренутке. У борбама гину три борца међу којима је и командир вода Стево Поповић из Забрђа, по коме ће и једница касније добити назив. Јединица учествује у ослобађању села Подгора. У борбама на Мајевици, заједно са “Мандиним лавовима”, јединица има жесток обрачун са “Шејтанима” припадницима “АБиХ” гдје истима наносе велике губитке, тако да је тим поводом у Тузли била тродневна жалост.
У борбама на Равном Завиду рањен је командир чете Пепић, те јединицу неко вријеме води Боро Радовановић који је и сам рањен у борбама око Теочака, те у истој борби гине и пети припадник јединице. Одласком на посавско ратиште, те у Милиће, знало се да та јединица није само створена за помоћ борцима на Мајевици. У борбама за ослобођење пута ка Лисачи у мају 1994 јединица губи свог вољеног командира Легенду Мајевице Богдана Филиповића. Јединицу тада преузима Александар Ацо Обрадовић који одмах са јединицом одлази на другу страну Мајевице, гдје учествују у борбама на такозваној Греди. Дио јединице одлази на бихаћко ратиште док други дио је на Мајевици гдје учествује на деблокади Лисаче. Затим је јединица упућена на ратиште Крупа на Уни, Млиниште, Дрвар…
У борбама на Мајевици у марту 1995 године, када су борци “АБиХ” готово заузели релеј, посебно ће се истаћи јединица Друге И.Ч која је успјела зауставити напад а цијену је платила губљењем борца Саше Перића.
У ослобађању Колијевке, свој живот изгубио је и припадник јединице Ђоко Радовановић, којег је познавала читава Мајевица као Ћоку Гујара.
Јединица је на крају бројала 9. погинулих бораца, 27. рањених, од којих су поједини и више пута рањавани. Одликовано је 22 припадника ове јединице.
5-тог августа ове 2022 године преживјели припадници ове јединице организовали су обиљежавање 30 година од формирања. Сакупили су се у већем броју на градском тргу у Угљевику гдје су положили вијенац на споменик погинулим борцима ВРС, запалили свијеће и помолили се за палу браћу по оружју. Пред постројеном јединицом, пригодан говор о ратном путу јединице, одржао је први командир пуковник Зоран Пепић. Након тога у организацији задњег командира јединице Александра Аце Обрадовића дружење је настављено у свечаној сали. Исто онако тихо и часно како је и јединица навикла од формирања. Код њих буквално важи познати израз “ДОШЛИ СУ ТИХО И УШЛИ У ЛЕГЕНДУ”
Аутор Дадо Тодоровић
