ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ
0
0
Малобројне породице и поштоваоци невино убијених данас су се окупиле на годишњем помену на мјесту њиховог вјечног починка.
За ТД портал пише РАЦО МАРКОВИЋ
Нашу Мајевицу након пада краљевине Југославије 6. aприла 1941. године заузела је „Независна држава Хрватска“ и формирала своју власт.
У нашем Тутњевцу није било стално стацинираних војних јединица. Него је то било у средишту општине у Забрђу, Угљевику ради угља и сусједном нам Корају.
Из Кораја сви они који су имали смјелости и воље да проводе силу и „своју“ приватну власт ишли су у сусједна села да пријете, претресају, приводе, пљачкају и убијају оног за кога мисле да је неподобан, који је елемент краља (четника) или новонасталог партизанског покрета.
Такви су били и ратни злочинци Хуснија зв.Уснија Ђедовић и Хуска Колар који су нарочито остали у негативном сјећању нашег становништва.
То се на трагичан и ружан начин показало 20-22. новембра 1941. године када су комшије од Кораја кренуле у поход у Тутњевац гдје су у селу затекли мирно становништво. У тој „акцији“ у селу са собом одвели 19 становника из Тутњевца и Горњег Забрђа.
Сутрадан, 21.новембра њих 18. су убили у Корају и сахранили у Лукама,а деветнаестог, Милку Миловановића одвели на Гајеве, убили и бацили у бунар (бунар је тренутно затрпан).
Даље, није им било мало, па су поново дошли у село и ту убили још 14 наших мјештана.
Друга група убијених (14), сахрањена је по приватним њивама и воћњацима из разлога што се није „смјело“ сахрањивати у Малом и Великом гробљу.
Након три године, породице су смогле снаге да преузму-ископају тијела својих убијених у Корају. Да их ископају и превезу у село.
На предлог тадашњег повјереника-кнеза у селу, Симице Симикића свих осамнаест убијених у Корају сахрањено је у углу наше црквене порте. Вјероватно се мислило да ће то бити мјесто гдје ће сва даља покољења из нашег села сјећати се њихове жртве бар сваки пут кад туда прођу.
Од тада до данас, није се много промјенило. Породице су до данас подигле седам скромних обиљежја које протеклих осамдесет година вријеме неуморно једе.
За осталих једанаест породица, наше село, Општина, Црквена општина ништа по овом питању нису више учинили.
Да њихова жртва заслужује да се подигне бољи и трајнији спомен, да издржи бар још осамдесет година побринуо се унук Марјан Михајловић.
Малобројне породице и поштоваоци невино убијених данас су се окупили на годишњем помену на мјесту њиховог вјечног починка.
Запалити свијеће за душе, присуствовати парастосу, сјетити се њихове жртве није било данас у плану ни свих породица жртава а камоли даљих рођака, комшија и осталих мјештана нашег села.
„Вријеме лијечи све“, каже народна пословица!?
Након тог немилог догађаја, за шест дана касније, 28. новембра те 1941. године четници и партизани су кренули у „освету“, вјероватно због Тутњевца а више због Миросаваца.
О томе ће више други писати!?
Рацо Марковић
