ПРЕБИЛОВЦИ- рана наша непреболна
Бестијални xрватски злочини над Србима априла 1941. године у селу Пребиловци, код Чапљине, свједоче о бруталности и садизму убица, али и о њиховој геноцидној намјери да затру Србе као народ.
Терор над пребиловачким Србима Xрвати су почели да спроводе одмах након успостављања власти, априла мјесеца 1941. године. Први на удару били су угледнији људи, солунски добровољци, припадници „Сокола“…
Прва жртва терора био је Огњен Ждракановић, који је у мају, са још једном групом похапшених Срба, дивљачки претучен кундацима на улицама Чапљине. Измрцварен и полумртав, превезен је камионом у село Витину, код Љубушког, и у месари убијен са групом чапљинских Срба.
Почетком јуна 1941. године ухапшени су Коста и Јово Мандрапа и Спасоје Зуровац, истакнутији сеоски прваци из Пребиловаца, и убрзо убијени код железничке станице у Крупи, у срезу Чапљина. Напад Немачке на ШСР 22. јуна 1941. био је повод за нова хапшења пребиловачких Срба, злостављања и убијања.
У ноћи између 22. и 23. јуна на Клепачком мосту на Брегави убијени су Васо, Триша и Угљеша Мандрапа. Исте ноћи, једна група xрватских јединица под именом “усташе” коју су предводили Смајо Чолаковић и Леополд Ферјанчић упала је у кућу Косте Мандрапе и убила га, као и читаву његову породицу – укупно деветоро особа, а њихове лешеве побацали су у Брегаву.
Жртве су одвођене у злогласни затвор Силос
код Тасовчића, а одатле на губилишта. Неке од жртава убијане су и у близини села, попут Бошка Булута, Спаса Ждракановића, Митра Трипковића, Риста Банђура и још неколико стараца, који су побијени на месту званом Морин оток у Пребиловачком блату.
Након тога, комплетно српско становништво из Пребиловаца избегло је у планине, а у село су се вратили тек пошто је у Херцеговину упућен специјални Павелићев изасланик подмаршал Лакса, који је једним прогласом гарантовао мир и сигурност српском становништву у Херцеговини.
Разлог његовог доласка у Херцеговину био је општи народни устанак који је против хрватске страховладе избио у источној Херцеговини већ почетком јуна 1941. године.
У међувремену, Xрвати су спремали нове покоље херцеговачких Срба, а село Пребиловци убрзо ће постати застрашујући симбол страдања српске деце и нејачи од xрватског ножа у Херцеговини.
У раним јутарњим часовима 4. августа 1941. године хиљаду до хиљаду и по Xрвата напало је село из три правца, али су у селу затекли углавном жене, децу и старце јер одрасли мушкарци, у страху од хапшења, нису спавали код својих кућа.
Одмах по уласку у село, Xрвати су отпочели са претресањем кућа, споредних зграда, прикупљањем становништва, силовањем жена и девојака и пљачком ствари“.
Становнике центра села довезли су код зграде основне школе. Тамо почињу оргије садизма и бестијалности над незаштићеним српским женама и девојкама, а нарочито над девојчицама од 12 до 15 година.
Учитељицу Стану Арнаут многи су злочинци су редом силовали, а затим је заклали и негде око школе закопали. Жену Богдана Медана Xрвати су затекли управо при порођају, бајонетом јој распорили трбух, извукли дете, замотали га у крпу и поново вратиле у распорену жену.
Злочинци су из кућа износили постељину, простирали је испред кућа и тамо на њима јавно вршили силовања. Најгоре сцене одиграле су се у самој основној школи – све су млађе жене, девојке и девојчице биле силоване и то пред њиховом децом и мајкама.
Када су се неки злочинци заситили силовања, наредили су једној групи девојака и старцу Николи Шарићу, званом Хаџија, да се скину голи и играју коло.
Мара Булут је једина жена која се спасила и жива изашла из школе у Пребиловцима. Она је сведок ужасних сцена, видела је како су Xрвати вадили „ситну“ децу из колевки за ноге и ударали их главом од зидове. Тако су убијена сва деца, а било је око 50 колевки.
Младића Максима Булута, старог око 22 године, Xрвати су нагонили да силује своју сестру од стрица Стану Булут и, пошто то није хтео, страшно су га тукли и мучили. У мучењима и злостављањима жена и девојака нарочито се истицао Xрват Рудо Врдољак из Љубушког.
Након свих ових злостављања и мучења, Xрвати су становнике центра села још у току тог истог дана отерали према Чапљини и затворили у злогласно мучилиште „Силос“.
Истовремено, у појединим засеоцима код Пребиловаца убијали су људе на лицу места. Тако су на Сухића брду, пред њиховим кућама, побијене комплетне породице Влајка и Николе Драгичевића – око 25 чланова, док је једини успео да се спаси Ћетко Драгичевић.
Породице Јовице и Сава Медана – око 20 чланова, као и Бошка Драгичевића и Пера Булута – око 15 чланова, који су живели у засеоку Кошћела, одведене су до Пребиловачког блата и побијене у месту званом Главаш Дол.