TD Media

TD PORTAL

Tačno Objektivno Pravovremeno informisanje

23. јул 2024.

TD portal

Balkan može bolje

Александар Митић, за “Глас Српске”: Запад користи ЗСО као мамац за Београд

0 0
Read Time:8 Minute, 10 Second

Састанак у Охриду је оставио иза себе много недоумица, нејасноћа и могућности за различите интерпретације. Од саме форме пристанка на имплементацију, преко садржаја, до конкретних наредних корака – укључујући и то како ће изгледати пребацивање обавеза у вези са примјеном Анекса у преговарачко поглавље 35 за Србију, или како ће, када и у којој форми уопште доћи до формирања Заједнице српских општина на Косову.

Вељко Зељковић
 Александар Митић, за “Глас Српске”: Запад користи ЗСО као мамац за Београд
 

Каже ово у интервјуу за “Глас” научни сарадник Института за међународну политику и привреду из Београда Александар Митић, анализирајући посљедње разговоре између предсједника Србије Александра Вучића и премијера привремених приштинских институција Аљбина Куртија, који су одржани у Сјеверној Македонији.

– То доприноси нервози и неповерењу према целом процесу, пре свега у Србији, јер се управо од Београда тражи да прави кључне, по мом мишљењу, апсолутно неприхватљиве уступке. Оно што је, међутим, јасно је да се у овој фази, од доласка западних емисара на Светог Јована, преко Брисела до Охрида, радило не о дефинисању неког коначног споразума, нити о његовом пуном прихватању или имплементацији, већ о увлачењу Београда у процес “нормализације”  каже Митић.

ГЛАС: Какве су намјере креатора овог споразума о нормализацији односа између Београда и Приштине?

МИТИЋ: То је процес који ће трајати и у којем ће се од Београда у више фаза тражити све тежи уступци, односно примена одредаба којима ће се постепено и фактички одрицати од КиМ. Наравно, без формалног признања, јер је свима јасно да Београд неће никада признати “независно Косово”. То је било јасно још од када је Војислав Коштуница, тада председник Владе Србије, 2007. одбацио план Мартија Ахтисарија и затражио од Владимира Путина да уложи вето у Савету безбедности УН. Путин је своју намеру директно пренео саговорницима на Самиту Г8 у Хајлигендаму 2007. године – Џорџу Бушу, Николи Саркозију и Тонију Блеру. Након тога је немачки дипломата и преговарач у име ЕУ у процесу “тројке” Волфганг Ишингер, иначе домаћин “Минхенске безбедносне конференције”, предложио решење на основу плана о “две Немачке” из 1972. који не захтева формално признање, али предвиђа прихватање постојање два одвојена ентитета. Тај предлог је Београд и 2007. одбацио као неприхватљив, након чега су се у децембру, на Самиту ЕУ, лидери ове заједнице договорили о плану координације “једностраног проглашења независности Косова”, што су и имплементирали 17. фебруара 2008. С обзиром на то да то једнострано проглашење у ових 15 година није донело очекиване резултате, Запад се одлучио за тактички маневар ради завршавања стратешког циља: вратио се корак уназад, на Ишингеров предлог, што и јесте практично “француско-немачки” план.

ГЛАС: Шта је крајњи циљ?

МИТИЋ: Циљ овог споразума јесте да се Србија одрекне КиМ и допусти да “Косово” у “међународним водама” плута ка чланствима, признањима и осталим видовима легитимитета и легализације. Тиме би се непризнавање од стране Србије у практичном смислу потпуно релативизовало. Да би се Београд увукао у овај процес видели смо у последњих годину дана једну координирану псеудодраму у режији Запад – Курти. Циљ је био да се вештачким дизањем тензија, од питања регистрација до прављења “база” на северу Косова, инцидената и хапшења, направи мамац Београду за учешће у преговорима и имплементацији “француско-немачког” плана, а то је коначно формирање неке “Заједнице српских општина” којом би се барем делимично покушао уредити хаос у којем тренутно живи српски народ на КиМ. Видимо да се ни у плану, ни у Анексу прихваћеном у Охриду, не помиње ЗСО, већ се у оба документа, спомиње “самоуправа за српску заједницу на Косову”, уз позивање касније на “релевантне претходне споразуме”. То оставља превише могућности за даље разводњавање ЗСО, онаквог какав је био предвиђен Бриселским споразумом.

ГЛАС: Поједини западни политичари говоре о разним моделима ЗСО. Могу ли они бити прихватљиви за Београд или се треба држати изворног који је дефинисан кроз Бриселски споразум?

МИТИЋ: ЗСО је већ био мамац за усвајање Бриселског споразума 2013. којим је Србија повукла своју полицију и правосуђе са КиМ. Заузврат је, уместо ЗСО, добила једно велико ништа, односно 10 година понижавања од стране Албанаца и ЕУ, који су свесно растезали ово питање, позивали се на некакав “Уставни суд Косова”, измишљали разне радне групе и моделе, само да не испуне оно на шта су се обавезали и шта су гарантовали. Јасно је шта стоји у споразумима из 2013. и 2015. Јасне су надлежности и структура. То нипошто није некаква невладина организација, нити нека разводњена аутономија по моделима који постоје у западној Европи. На пример често се спомиње модел “источне Белгије”. Међутим, овај модел се тиче културне аутономије немачке заједнице у Белгији коју чини око 76.000 Немаца у држави која има око 11 милиона становника. Срба на КиМ има више, а Косово има 10 пута мање становника него што има Белгија. Дакле, то је неупоредиво. Такође, Белгија је држава у којој се одлуке доносе неком врстом консензуса између Фламанаца и Валонаца. Они су главни актери, а немачка заједница нема велики удео у одлучивању. И то је апсолутно неупоредиво са значајем и утицајем који би српска заједница требало да има на КиМ. Међутим, највећи проблем свих модела је што је предвиђено да они функционишу у “независном Косову”.

ГЛАС: Шта ако Приштина и даље буде опструисала формирање ЗСО?

МИТИЋ: Нема никакве сумње да ће се то и даље догађати. Приштина сматра да се обавезала на “некакав” ниво самоуправљања за Србе, али ће наставити да креативно тумачи све одредбе претходних споразума на основу којих је још пре 10 година требало да формира ЗСО. Када је Београд већ ушао у овај процес, а по мени је сам тај улазак изузетно опасан и проблематичан, требало би да јасно и недвосмислено одбаци овакву манипулацију и да ултимативно захтева формирање ЗСО управо онако како је промовисано 2013. Уколико то не буде, Београд не би смео да имплементира ништа од онога на шта се обавезао у Охриду. Приштина је, са своје стране у врло угодној позицији.

ГЛАС: Зашто то сматрате?

МИТИЋ: Зато што посредници у процесу имају исти циљ као и они, и што већ четврт века координирају све што раде да би приморали Србију да се одрекне КиМ и даби јој одузели све полуге утицаја на самом Косову. Из геополитичких разлога их неће Запад никада пустити низ воду, и они то знају. Не рачунам тактичка замајавања о некаквим наводним притисцима. Тако да ми делује помало фарсично да се неко у Приштини буни против оваквог екстремно једностраног предлога као што је “француско-немачки” план. Чини ми се да је тај унутаралбански притисак координисан са западним амбасадама и у функцији стварања утиска у српском јавном мњењу да је наводно направљен неки уступак Београду.

ГЛАС: На који начин очекујете да буде ријешено питање српског културног насљеђа и статуса СПЦ на КиМ?

МИТИЋ: Видели смо кроз пропаганду која је вршена приликом кандидатуре Приштине за чланство у УНЕСКО-у каква је судбина намењена српском културном наслеђу у “независном Косову” – мрачна, подложна брисању, историјским фалсификатима, приписивању албанском или “косовском” културном наслеђу. Све је то у складу са вандализмом, насиљем и антицивилизацијским понашањем. Због тога је и апсолутно неприхватљиво допустити да кандидатура Приштине у УНЕСКО-у буде успешна. Дакле, Београд мора да активно настави да спречава чланство Приштине и у овој и свим другим организацијама УН. Ваљда је то једна од кључних црвених линија за Београд. Што се тиче положаја СПЦ, не може се говорити само о црквеном земљишту, о црквама, манастирима и свештенству. Нема српског идентитета, историје, саме СПЦ без КиМ.

 

ГЛАС: Многи аналитичари указују на то да је крајњи циљ ове нове западне шатл дипломатије стварање услова да све чланице ЕУ и НАТО-а признају независност Косова.

МИТИЋ: Сврха француско-немачког плана је да се легитимише и легализује случај “једностраног проглашења независности Косова” као “јединствен”, суи генерис случај. Имплементација елемената овог плана би дала основу да “непризнавачи” унутар ЕУ и НАТО-а признају Косово, јер више не морају да се боје “преседана”. Не морају да га признају и не значи да ће то аутоматски учинити, али могу јер имају основ за то, а то би био договор Београда и Приштине. Американци више и не крију да све што раде у овом процесу има за циљ да Приштина, али и Београд, иду у правцу “евроатлантских” интеграција. Сукоб у Украјини је довео до јачања контроле САД над Европом. У том контексту видљив је и притисак на војну неутралност Србије. Иако НАТО јавно понавља да подржава војну неутралност Србије, видимо да у пракси САД то негирају, нарочито у контексту изјава Габријела Ескобара и амбасадора Кристофера Хила о “евроатлантској перспективи” Србије. То није нешто ново, јер су и ранији амерички амбасадори то исто радили, Мери Ворлик и Мајкл Кирби, када су лансирали спорадичне кампање усмерене ка чланству Србије у НАТО-у. Међутим, данашњи притисци Ескобара и Хила изгледају снажније и одлучније. Од кључне је важности, међутим, да Србија не само одбрани, већ и да оснажи своју војну неутралност, као што је исто тако важно да то учини и Република Српска.

ГЛАС: Шта када се дође до српских црвених линија, а које се тичу пријема Косова у УН?

МИТИЋ: Уласком у процес имплементације аспеката “француско-немачког” плана Београд је сам себи направио огроман притисак на декларисане црвене линије које се тичу УН и формалног признања. Наравно јасно је да то није учинио својом вољом, већ под западним ултиматумом. Међутим, ако су ово црвене линије, треба их бранити максималним разводњавањем у имплементацији осталих елемената споразума, а не имплементирати све с надом и вером у неко веће разумевање које би дошло са Запада.

Србофобија

ГЛАС: Због чега се праве паралеле између ЗСО и Републике Српске, најдаље у томе отишли су британски и њемачки политичари?

МИТИЋ: Овакви наводи говоре много више о србофобији него о жељи за функционалношћу. Два су циља. С једне стране покушава се прављење “празне љуштуре” од ЗСО и пре њеног оснивања. С друге стране покушава се дискредитација Републике Српске и њено третирање као “малигног” ентитета због којег “централни органи” не могу да функционишу. Због тога се оваквој реторици мора стати на пут у сваком тренутку и на сваком месту.

Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Pin It on Pinterest

error: Sadržaj zaštićen autorskim pravima. Za eventualne sporove zadužen je sud Velike Britanije