TD Media

TD PORTAL

Tačno Objektivno Pravovremeno informisanje

17. април 2024.

TD portal

Balkan može bolje

Ако је дијете – главна вриједност и ако жена свим управља и командује, онда, гдје је мјесто мужу?

0 0
Read Time:7 Minute, 6 Second

 Какво ћете мјесто мужу додјелити у замјену за раније и природно – господарско? Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао жене чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде дјевојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвјесно не маштају и моле се? „Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам – газдарица“. Дјевојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању – чини чуда.

Протојереј Андреј Ткачев

Постоји само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свијести. При том не било која револуција, већ јеванђељска. Јеванђељска револуција у свијести. Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво мјесто, друго – на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човјека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете.
Мушкарца је Бог створио првим, а жену – другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дијели Мјесец од Земље. А ево још једног примјера. Ми, свештеници, за мјесец, тим прије за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар – цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“.
Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана слједећим редослједом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама. Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница – редослед имена – открива и чини очигледном укорењену болест свијести. Усуђујем се да кажем на овом примјеру да се свијест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена. То да је Адам постојао прије Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона.
Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у мјесту. „Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као прије“ и томе слично. Он и није као прије зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа. Он се не жени зато што веома често увијек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија – само књижевни споменик.
Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на вјетар (он ради на спољним границама), а жена на – огњиште (на њој је брига о кући). И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, вријеме је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разумије веома мали број људи и због тога душа заиста боли.
Ево слика из свакодневног живота. За столом је вјерујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дијете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем! Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир – мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно – ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир, – мени! Други – вама, затим вашој ћерки, и тек онда – дјетету“.
То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом вјерујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Дјеца су – наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо“. А зетови – су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало. Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“.
Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје дјеце ми, родитељи – њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове дјеце остану у главним улогама, у суштини, спорећи сe ca Богом и мјешајући се у живот одрасле дјеце.
Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне ријечи, видјео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље. Видјело се како су неочекиване и једноставне ријечи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видјело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно мјесто у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри вјерујући људи. Ако је дијете – главна вриједност и ако жена свим управља и командује, онда, где је мјесто мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно – господарско? Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао жене чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде дјевојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвјесно не маштају и моле се? „Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противрјечи јер, ја сам – газдарица“. Дјевојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању – чини чуда.
Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе гријех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге.
Жели да постанеш сјенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно мјесто – ближе његовом срцу и под окриље тијела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног. Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумијем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију.
Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свијест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва.
Наведени примјер није једини. Он је само у сјећању и у слуху као најсвјежији. Нама је суштински потребна промјена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човјека изнутра да би нам постале схватљиве ријечи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16).
Happy
Happy
0 %
Sad
Sad
0 %
Excited
Excited
0 %
Sleepy
Sleepy
0 %
Angry
Angry
0 %
Surprise
Surprise
0 %

Average Rating

5 Star
0%
4 Star
0%
3 Star
0%
2 Star
0%
1 Star
0%

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

Pin It on Pinterest

error: Sadržaj zaštićen autorskim pravima. Za eventualne sporove zadužen je sud Velike Britanije